Kupac, Prodavac i nervozna JA :)


Prošli put sam pisala o nedelji koju ne volim, i o raznoraznim stvarima.
Danas malo detaljnije pišem o selidbi. Preselila sam se pre devet dana i tek danas smo se rešili kutija.

Iz tačke A prešla sam u tačku B. Svemu tome, prethodilo je ludilo zvano-prodaja i kupovina stana. Prvo smo dali oglas i javilo nam se dosta agencija za nekretnine. Sklopili smo nekoliko Ugovora i onda su počeli da stižu kupci.

Nekima je stan bio mali, nekima veliki, nekima je cena bila velika. Sto ljudi -sto ćudi.

Najbitnije za sve vas koji imate nameru da prodajete stan je sledeće: ne ulepšavajte i ne doterujte stan, kako biste prikazali nešto što zapravo nije pravo stanje. Jedino malo sredite stan, da ne bude baš vašar. 🙂

Nikada ne pristajte na prvu ili drugu ponudu, čekajte, budite strpljivi.

Bili smo strpljivi i Kupac je došao. Nadmen. Bezobrazan. Negativan-ali KUPAC.

Nekako, uz mnogo muke smo se dogovorili.

Posle prodaje ide kupovina. Gledaju se oglasi na internetu i pravi se folder zvani STANOVI. Izaberete oko 30 mogućih stanova, u skladu sa željama, potrebama i novčanikom.

Sužavate izbor i na kraju dođete do desetek stanova. Konsultujete se sa vašom Agencijom za nekretnine koja vam je prodala stan, oko kupovine novog stana. I dođe se do četiri ili pet stanova.

Mi smo obišli četiri stana. Jedan se izdvojio sa cenom i sa svim onim željama i potrebama.

Vrlo lako smo se dogovorili oko cene i oko svega sa Prodavcem. Prodavac je super, ali stvarno super okej čovek. Na takvog smo mi -mama i ja naleteli..a ima raznih prodavaca.

Okej, prodali ste stan, kupili nov, i sada sledi NOĆNA MORA zvana SELIDBA.

Potrebno je naći kutije, kese, i sve ono u čemu možete da spakujete zilion malih i srednje malih stvari.

Najviše vremena se posveti pakovanju. I kada se preselite, noćna mora i dalje traje. Treba raspakovati zilion malih i velikih stvari. Nameštaj je najmanji problem jer on se prvi stavi na mesto gde treba da stoji.

Da li sam vam rekla da me Kupac nervira? Jesam. Ali, ponoviću, Kupac me nervira.

Prodavac je maksimalno fer, i svaka mu čast.

Besmisleno je da vam objašnjavam detalje zašto me Kupac nervira i zašto je Prodavac ok. To vas ne zanima.

Važno je pri kupoprodaji stana da nađete zajednički jezik i sa Kupcem i sa Prodavcem. Svi zajedno treba da budete korektni i fer. To što je u mom slučaju drugačije, moj problem.

Eto, ne bih vas više zadržavala. Nadam se da sam dala par dobrih saveta kada su u pitanju prodaja i kupovina stana 🙂

Advertisements

Još jedna nedelja


Ne volim nedelju. Ali tu činjenicu sam davno prežvakala na ovom blogu.
Ne volim nedelju, mada petnaesti dan u mesecu volim. A danas je petnaesti. U utorak sam se preselila u novi stan, i o tome sam pisala na Slučajnoj domaćici. Tekst je napisan ofrlje, samo da otaljam taj „blog posao“ jer mi je blog na plaćenom domenu.

Pogrešila sam, priznajem. Morala sam studioznije i mnogo ozbiljnije da napišem o selidbi.  Ali nisam imala vremena.

I sada se vi pitate kakve sve ovo veze ima sa nedeljom i sa mojim turobnim raspoloženjem?

Morala sam i moram negde da kažem kako neozbiljno pristupam onom blogu. I sa strahom. Zašto je to tako posle godinu dana pisanja, ne znam.

Razmišljam u kom pravcu da ide taj blog. Najbolje idu intervjui, a ja trenutno ne znam koga bih intervjuisala. U stvari, ovog momenta sam se setila jedne osobe.

Zašto sve ovo pišem? Pišem da bih zaboravila šta sam radila u ovo vreme pre 19 godina..jednog četvrtog oktobra..i šta sam sve radila u ovo vreme jednog jedanaestog jula pre 25 godina i kako sam se osećala jedne martovske nedelje dvanaestog dana pre 6 godina…

Pišem a pamtim sve te nedelje. Pamtim svoju bespomoćnost. Tugu. Nemogućnost da zaplačem. Znam da je tada počela i nesanica.  I bol koji nikada neće prestati.

Suviše mračim. Ova fotka prikazuje moja osećanja.

Besmisleno je ovo moje pisanije. A možda i nije. Lakše je kad pišem. Lakše je kad razmišljam i pravim neke kratkoročne planove.

Pravim pauzu u spremanju stana. Neću da dozvolim da u pauzi mračim. Rekli su mi neki da to ne valja. Da treba da zračim.

Onda se samo nameće pitanje: Kada se osećamo loše, a zračimo, koga foliramo? Sebe ili druge i zašto to radimo? Da bi udovoljili drugima? Onima koji žive svoj mikrokosmos u skladu sa „učiteljima sreće“ i svaki dan im je „sreća, sreća, radost“?

Nisam ja u tom fazonu. Ne igram u istom filmu sa tim glumcima.

Volim da budem ono što jesam. Tužna. Luckasta. Malo hejtujem, malo više podržavam..i idu dani..

Uh, vreme je da kliknem na „Objavi“, počela sam mnogo da filosofiram. A nisam to po struci i neću da se mešam ljudima u posao.

Uživajte u ovom drugom danu vikenda. Ne obazirite se na vetar što duva. I što nema Sunca.

I u skladu sa raspoloženjem ide i pesma..

 

Ljubav je došla iznenada, kraj priče


Posle rođendana Toma je doživeo relaps i morao je u bolnicu. Tamo su ga kritikovali što ne vodi dovoljno računa o sebi. Kada je svom lekaru ispričao za Jelenu i za njenu sudbinu, i kada mu je rekao da je mnogo voli stari lekar se osmehnuo i odgovorio mu je da baš zbog Jelene treba da vodi računa o svom zdravlju.

Jelena ga je redovno posećivala i u bolnici i kod kuće gde je morao više da odmara. Sada, posle ovog pogoršanja ozbiljno je planirao da promeni svoj život.  Obećao je Jeleni da će manje raditi, i da će možda otići u invalidsku penziju kako bi više odmarao, i kako bi se više posvetio njoj.

Mesec dana od susreta sa svojom pravom majkom i posle Tominog oporavka stiglo je obaveštenje od policije.  Jelenini „roditelji“ uhapšeni su u Minhenu i biće isporučeni Srbiji u što kraćem roku. Optužbi za nasilničko ponašanje i seksualno maltretiranje maloletnog deteta pridodata je i optužba za „kupovinu“ bebe iz sirotišta za decu.

Jelena je često posećivala svoju pravu majku a i ona nju. Razgovarala je sa njom o promeni imena i Vera, njena majka je odvratila od te namere. “ Živiš kao Jelena ceo svoj život, od kada znaš za sebe. Nema potrebe da ga menjaš zbog mene. Zvaću te Jelo…lepo zvuči 🙂 „.

Jelena se redovno viđala sa Tomom, i on ju je zaprosio jedne letnje večeri, na Kalemegdanskoj terasi. Jelena je pristala, srećna što će imati svoju porodicu. Nije mu još rekla da je trudna.

Toma je odlučio da ode u invalidsku penziju onda kada se završi proces protiv Jeleninih roditelja. I njena „majka“ je morala da sedne na optuženičku klupu jer je sve vreme bila saučesnik.

U međuvremenu, Toma i njegovi saradnici su pronašli Jeleninog biološkog oca. Bio je u penziji, živeo je sam, razveden i vrlo usamljen u jednom malom mestu nadomak Novog Sada.  Toma je razgovarao sa njim i Ljubiša je plakao kada je čuo kakav je život imala njegova „Anđelka“ odnosno Jelena. Pristao je da se i posle mnogo godina ponovo vidi sa Verom.

Jelenin susret sa ocem je bio vrlo dirljiv. Videla se krivica na njegovom licu i mnogo puta je ponovio Jeleni da se kaje što je posustao pri prvoj težoj prepreci na koju je naišao. Veru, svoju bivšu devojku nije krivio. Želeo je da se vidi sa njom.

Događaji koji su usledili odigravali su se filmskom brzinom. Jelena je rekla Tomi da je trudna, onog dana kada su se vraćali iz kuće njegovih roditelja. Njegov otac je predložio da se on i njegova majka presele u Tomin stan a da Toma i buduća snajka žive u kući. Jelena je kroz smeh rekla da će im očevi poludeti od sreće kad budu čuli da će postati dede.

Proces protiv Jeleninih „roditelja“ završio se posle nekoliko ročišta. „Otac “ je dobio kaznu zatvora a „majka „uslovnu kaznu zatvora. I Jelena i Toma su bili zadovoljni.

Ubrzo potom Toma je išao na invalidsku komisiju i odobrena mu je penzija na osnovu same dijagnoze.

Venčali su se krajem oktobra. Jeleni se pomalo isticao stomak, ali ona nije marila za to. Venčanju su prisustvovali i njeni i Tomini roditelji, brojni prijatelji, kolege.

****

Mali Saša je imao pet godina kada je njegov tata dobio invalidska kolica. Jelena, njegova mama je bila tužna, a i on je bio tužan zbog mame a i zbog tate. Ipak, radovao se bratu ili sestri -bebi koja će uskoro stići.

“ Ljubavi, da li me voliš i ovakvog? “ Toma je bio preplašen činjenicom da je bolest udarila najviše na noge. Dugo je hodao sa štapom, i sa štakama ali sada je klonuo i kolica su bila neizbežna.

“ Ludice moja, volim te, volim te i takvog zašto te ne bih volela? Tu sam, biću kraj tebe uvek i zauvek. “

EPILOG:

Toma se uz podršku Jelene, dece, i svojih i Jeleninih roditelja uspešno bori sa bolešću. Sebe ponekad krivi što nije vodio računa o sebi, ali tu je Jelena da mu podigne moral i popravi raspoloženje.

Mali Saša ide u školu, a mala Anđelka u vrtić.

Jelenini roditelji -Vera i Ljubiša venčali su se u jednom restoranu u Skadarliji. Pored kumova bili su prisutni i Jelena, Toma i deca.

Roditelji sa kojima je Jelena odrasla otišli su iz Srbije kada je „otac“ izašao iz zatvora. Više o njima ništa nisu čuli.

*****

Ljubav, najčistije i najvrednije ljudsko osećanje može nas preplaviti onda kada se najmanje nadamo. Jelena i Toma su plod moje fikcije, ali sigurna sam da još postoje parovi koji su se upoznali preko interneta.

I sada, dok pišem ove redove sećam se moje ljubavi koja se tragično završila. Ali, ja i dalje verujem u ljubav. Ne znam kada će ona doći i da li će doći, ali ne želim da izgubim veru u nju.

Nikada nemojte gubiti veru kada je ljubav u pitanju. I kada vam se čini da se ređaju samo loši dani, sedite, duboko udahnite i recite-brzo će proći…ništa nije večno..Posle loših uvek dolaze dobri dani. To je život.

Ljubav je došla iznenada, deseti deo


Jelena je otvorila vrata i videla da Toma stoji sa nekom nasmejanom, doteranom ženom. “ Zar nećeš da nas pustiš da uđemo?“ upitao je Toma. “ Da, izvolite, uđi Tomo, uđite i vi, obratila se nepoznatoj ženi.“
Toma je zatim poljubio a žena je bez reči stajala malo dalje od njih. Jelena je pomno posmatrala ženu. I tada je shvatila ko je ona.
Prišla joj je i obe su zaplakale. Toma se povukao u kuhinju, da im ne smeta. Imale su toliko toga da kažu jedna drugoj.

Toma je skuvao kafu i ponovo je otišao u kuhinju.

Vera je počela priču:

“ Imala sam osamnaest godina kada sam sa Ljubišom, tvojim pravim ocem došla iz Smederevske Palanke u Beograd. Živeli smo kao podstanari. Radili smo jer naši roditelji nisu mogli da plaćaju i školovanje i kirije za stan. Da, kirije..mislili su da Ljubiša i ja živimo u odvojenim stanovima. A zapravo smo živeli zajedno od samog dolaska u Beograd. Moji nisu voleli Ljubišu. Bili su u svađi sa njegovim roditeljima, oko neke njive u selu su se sporili. Eh, priča kao Julija i Romeo. Samo, mi se nismo ubili zbog ljubavi. Umesto toga stvorili smo tebe. Nismo se venčali. Mislili smo to da uradimo posle tvog rođenja. Kada si se rodila bila si najlepša beba u bolnici Narodni front. Čista desetka, to je bila tvoja ocena. Da je tako bilo i u našim životima, da smo bili uspešni…ali…gazdarica nas je izbacila jer nije volela podstanare sa decom. Pre toga smo te krstili i dali ti ime Anđelka. Bio je mart i imala si tri nedelje kada smo se Ljubiša i ja našli na ulici, sa nekoliko putnih torbi i dva velika kofera. Sa tobom u naručju. Plakala sam i molila roditelje da nas prime. Odbili su i Ljubišini i moji roditelji. Prespavali smo pet dana kod nekih prijatelja i onda doneli tešku odluku. Ja nisam radila. Ljubiša je sam radio, ali to je bilo nedovoljno. Babe i dede nisu želeli da te vide. Više nisu slali ni novac.

Oboje smo plakali pred vratima Zvečanske ulice. Tamo smo razgovarali sa socijalnim radnikom. Ta starija žena nam je obećala da te neće dati na usvojenje. Rekli smo joj da nam ne treba puno vremena da nađem i ja posao i da se smestimo u nekom stanu.

Posle mesec dana našla sam posao, a zatim smo dobili i mesta u Studentskom domu. Imali smo sve desetke u indeksima. Vratili smo se u Zvečansku. Tamo te nismo našli. Ona socijalna radnica je bila na bolovanju. Njena koleginica je rekla da su te neki ljudi usvojili ali po zakonu ne može da nam da njihova imena. Bili smo mladi i naivni. Nismo znali da treba da ih tužimo, jer kao biološki roditelji nismo dali saglasnost za usvajanje. Oh, kako smo bili glupi.

Pala sam u depresiju, nedeljama sam samo plakala i spavala. Ljubiša je počeo da pije. Oboje smo bili nesrećni što smo ostali bez tebe. Počeli smo da se svađamo i ubrzo smo raskinuli.

On je našao novu devojku, nasmejanu, kako mi je rekao..a ja se eto nisam smejala. Posle nekog vremena upoznala sam se sa Milanom i on je kao pripravnik u advokatskoj kancelariji pokušavao da te nađe, ali nije uspeo. Završila sam fakultet. Počela da radim. Duša i srce su mi bili prazni a Milan me je takvu venčao. Nikada te nisam zaboravila. Svaki dan sam maštala o tebi. Razmišljala da li si dobro, koliko si porasla, da li si prohodala..

Milan i ja nismo mogli da imamo decu i onda smo se sporazumno razveli. Od tada živim sama. Imam neku garsonjeru, krug prijateljica, koleginice, decu kojoj predajem engleski..sve imam jedino tebe ljubavi moja nisam imala sve ove godine. Da nije bilo ovog tvog dečka, tvog Tome, da on nije bio uporan, možda se nikada ne bismo upoznali. Ali život je čudo..I ja ti kvarim ovaj rođendan ovom tužnom pričom..izvini molim te..

“ Mama..da tako treba da vas..da te zovem…ne kvariš ništa. Ovo je najlepši dan u mom životu “ Jelena je zatim zagrlila majku.

“ I sve ti opraštam mama. Znam da me ne lažeš, nemaš razloga. “

“  Devojke, izvinjavam se što vas ometam, ali lazanje su gotove, ohladiće se..“

Toma je seo pored Jelene a preko puta njih je sedela Vera. Do kasno u noć su pričali, jeli tortu, popili šampanjac, smejali se..

Nastaviće se

Ljubav je došla iznenada, deveti deo


Toma je doneo tanjirić na kome su stajale prve dve palačinke.
“ Evo Jelo, ove dve su za tebe, pečem još“ dodao je sa osmehom.

Jelena se nasmejala. “ Ti sad neguješ mene kao ja nedavno tebe. A sada ozbiljno, skinula je osmeh sa lica i dodala Tomo, ja razumem da brineš o meni i da želiš da budemo zajedno, ali se plašim da će tvoj posao trpeti, a pre svega tvoje zdravlje. Nimalo ne brineš o sebi. To me plaši.“

“ Jelena, dobro sam. Znam da brineš dušo, ali ja želim da budem pored tebe. Jedi palačinke dok su tople, nasmejao se i ulio joj ponovo, po ko zna koji put,  potrebnu dozu optimizma.

Dani su prolazili. Posle mesec dana Jeleni su skinuli gips i Toma je odvezao u jednu banju.

Osećam se kao neka baba, nedostaješ mi, jedva čekam vikend. To su bile SMS porukice koje je stalno slala Tomi. On je radio i nije mogao da bude sa njom. Posle njenog odlaska u banju doživeo je još jedan napad kako su te simptome nazivali neki njegovi cimeri iz bolnice. Ovog puta je zbog Jelene odbio bolnicu. Odmarao se kod kuće par dana, pio svoju terapiju i počeo ponovo da odlazi u svoju kancelariju. Za vikend je planirao da ode do banje, i da plati i za sebe neke terapije.

Jelena je bila presrećna što ga je videla posle dve nedelje. Ipak, primetila je na njemu umor. On nije dozvoljavao da o tome razgovaraju. Tada Toma nije bio svestan da se igra sa svojim već narušenim zdravljem.

***

Mesec dana kasnije Jelena se vratila u Beograd i vratila se na posao posle dužeg bolovanja. Uveče se viđala sa Tomom, izlazili su u obližnji kafić, tamo gde su se upoznali.

Toma joj nije govorio kako se svađa sa roditeljima. Želeli su da se vrati kući, da živi sa njima. Znali su za Jelenu. Pritiskali su ga i da se upoznaju sa njom, i da se venčaju, pošto su već godinu dana bili u vezi.

A Toma je želeo pre prosidbe da Jeleni priredi iznenađenje. Uspeo je da pronađe njenu biološku majku. Razgovarao je sa tom ženom koja je bila u kasnim srednjim godinama. Čak se i video sa njom. Zvala se Vera, radila je kao profesor engleskog u jednoj osnovnoj školi. Ispričala mu je da je rodila devojčicu, da su joj ona i njen tadašnji dečko dali ime Anđelka, ali tada su tek oboje došli iz provincije na studije i da nisu mogli da je zadrže. Plakala je u Costa Cafeu na Terazijama glasno. Nije se obazirala na ljude oko sebe. Rastužila je i Tomu. Vera se nedavno razvela. Nije više imala dece posle Anđelke-Jelene. Takođe se plašila susreta sa svojom kćerkom. Toma je biranim rečima pokušao da je ohrabri, i tek posle drugog susreta sa njom uspeo je u tome. Vera je pristala da sa Tomom dođe na Jelenin rođendan. Rekla je da će joj kupiti i poklon, pitala je Tomu šta Jelena voli-koje pisce, koju muziku sluša, koji parfem koristi, da li više voli belo zlato ili ono žuto.. Toma joj je rekao da će najlepši poklon za Jelenu biti ona sama, njen dolazak na rođendan.

Jelena o tome ništa nije znala. Veče uoči rođendana Toma joj je predložio da ostanu kod kuće, jer želi ozbiljno da razgovara sa njom. Jelena je pomislila da će je baš na rođendan zaprositi. Radovala se tome.

Subota popodne. Jelena je spremila lazanje i tortu sa lešnicima koju vole i ona i Toma. Nesprpljivo ga je očekivala. A onda je čula zvono na vratima..

Nastaviće se

Ljubav je došla iznenada, osmi deo


Jelena je pokušala da otvori oči ali nije uspela u tome.
Čula je nežan Tomin glas “ Odmori Jelo, sve će biti u redu, tu sam..“ Jelena je zbunjeno prošaputala “ A gde se nalazim, šta mi se desilo? “
“ U bolnici si Jelo, kad se probudiš razgovaraćemo“.

Toma se osećao uznemireno jer tog utorka se nije čuo sa Jelenom. Odlučio je da prošeta do njenog stana. Tamo je zatekao policiju i Hitnu pomoć. Predstavio se i pitao šta se dogodilo. Video je da Jelenu smeštaju u kola Hitne pomoći.

Jedan policajac mu je kratko rekao- “ Ako si njen dečko, kreni  sa ekipom Hitne pomoći. Tamo ćemo ti sve objasniti.

Na trenutak Tomi se učinilo da sanja ili da učestvuje u nekoj krimi seriji…ali, nažalost, to je bila stvarnost.

Jelenu je otac pretukao, ranio pištoljem u nogu da ne bi mogla da ustane i zove pomoć i zajedno sa „majkom „pobegao. Neko je od komšija zvao hitnu pomoć.

Toma je satima čekao da sazna kako je Jelena. Imala je povrede unutrašnjih organa, operaciju noge i kada je video da je unose u sobu odahnuo je..pomislio je da neće preživeti sve te povrede.

Jelena je sada imala samo njega. Toma je zaboravio na svoju bolest, na to šta stres može da mu priredi. Popio je lekove u bolničkom kafeu i ponovo se vratio u Jeleninu sobu.  Platio je načelniku odeljenja da Jelena dobije sobu gde će biti sama.

Kada se probudila iz sna izazvanog anestezijom Jelena je zamolila Tomu da joj otvoreno kaže šta joj je i kako je tu dospela.

“ Jelo, dobila si potres mozga, ne možeš da gledaš jer ti je ono đubre što ga tužimo naneo povrede po licu..Lekari su sanirali unutrašnje povrede..imaš dva slomljena rebra, i dobila si metak u nogu..srećom, nije oštetio nerve. “

“ Tomo, cenim tvoju iskrenost. Hvala ti što si tu. “

U sobu je ušao jedan policajac i zamolio Tomu da izađe. Toma se predstavio kao Jelenin advokat i policajac je samo slegnuo ramenima.

Jelena je ispričala da je tog dana imala puno obaveza na poslu, da je ušla u kuću, videla ljude koji su je usvojili i da je čovek počeo da je udara. Tada je pala u nesvest i ničega se više nije sećala.

Policajac joj se izvinio što je ometa i poželeo joj brz oporavak.  Tomi je pokazao očima da izađe napolje sa njim. “ Gospodin Jovanović je sa gospođom uhapšen na auto putu. Bežali su iz Beograda. Gadno je pretukao ovu svoju pastorku. Ukoliko želite da tužite, obratite se ovom sudiji. “ Dao je vizit kartu Tomi i onda je otišao.

***

Dve nedelje kasnije u Jeleninom stanu Toma je pravio palačinke.

Nastaviće se

Ljubav je došla iznenada, sedmi deo


Toma nije znao šta da kaže. Bio je iskreno zapanjen. Sa jedne strane bilo mu je drago što je Jelena otkrila istinu, a sa druge bio je tužan zbog njene sudbine. I nije znao kako da  postupi. Kao advokat ili kao njen prijatelj i potencijalni partner.  Morao je da prekine tišinu. Čvrsto je držao Jelenu u zagrljaju i prošaputao:

„Ne brini, nisi sama. Uz tebe sam. Mogu da ti pomognem u svemu. “

Jelena je tada još jače zaplakala. Plakao je i on. Nije se stideo svojih suza. A u glavi su mu se motale razne misli: kao advokat mogao bi da nađe njene biološke roditelje, mogao bi da tuži njenog „oca“ za fizičko zlostavljanje, mogao je da bude uz nju.

Tada je shvatio  da je i on zaljubljen, da mu je stalo do Jelene.

Pao je mrak i odlučili su da je vreme da krenu kući. Jelena se u automobilu smirila a Toma joj je postavljao pitanja o kojima je razmišljao. Pristala je da tuži „oca“ ali je još razmišljala da li da traži biološke roditelje.

Sutradan su se opet videli. Ovog puta u Tominoj kancelariji. Jelena je imala još par dana godišnjeg odmora i odlučila je da iskoristi to vreme da ga provede uz Tomu i da podnese tužbu sudu.

Te noći je sanjala biološke roditelje. Videla je u snu mladi par. Devojka je imala kosu boje zlata, a mladić je bio visok,odeven u džins i patike. Plakali su ispred neke velike kuće. Devojka je držala bebu. “ Možda će neko voleti našu Sanju“ tiho je prozborila ta devojka. “ Zlato moje, kad stanemo na svoje noge, potražićemo je i vratiće se nama, obećavam ti, to je naše dete. “

Jelena se probudila zbunjena. Da li je u snu to bila ona? Da li joj je pravo ime bilo Sanja? Zašto se roditelji nisu pojavili kada su završili studije, zaposlili se…da li je imala  brata ili sestru.  Nazvala je Tomu i rekla mu da hoće da sazna ko su joj pravi roditelji. Toma je znao sve procedure, odakle treba da počne potragu.

*

Prošlo je dva meseca. Toma i Jelena su postali par. Toma je imao dva napada, ali ih je pregurao. Jelena mu je bila motiv da se oseća dobro. Plašio se i da je opterećuje svojim bolešću ali je shvatio da može da računa na Jelenu i kada mu je teško. Negovala ga je tih dana kada mu je bilo loše. Uporno je tražio njene prave roditelje i činilo se da im je bio na tragu. I tužba za fizičko i seksualno zlostavljanje ušla je u proceduru.

Jelena se tog dana vratila kući. Iznenadila se kada je videla „oca“ i „majku“. Oboje su bili ljuti. Kada je kročila u sobu otac je skočio na nju i počeo da je tuče. Poslednje što je videla pre nego što je pala u nesvest bila je majka koja je sve mirno posmatrala.

Nastaviće se