Ne volim leto


Eto, ne volim leto. Ne volim paklene vrućine. Ne volim letnje oluje. Da mogu, izbrisala bih leto, jesen i zimu iz godišnjih doba. Ostavila bih samo proleće.

Leto mi donosi jaku nervozu i blagu depresiju. Donosi mi i tužna i lepa sećanja.

Leto me asocira na tatin odlazak zauvek. Koristim ovu frazu jer ne volim onu reč umro. Leto me podseti na rođendan, a ja rođendan ne volim.

Nekada davno, u ovim letnjim mesecima, nestrpljivo sam čekala da se On vrati sa godišnjeg odmora jer mi je mnogo nedostajao.

Samo je jednom, od vina, tuge i neke tihe sreće zanosu postojala mogućnost da zajedno odemo na odmor.

Mogućnost je nestala kada je prestalo dejstvo crnog vina, kada su tuga i sreća nestale a mi se probudili iz sna koji je trajao sat, možda dva. Budni smo sanjali.

Sećanja..ah pusta sećanja od kojih se danas samo životari, a nekad su se ti dani živeli.

Nasmejana i draga lica, otišla od mene, ne svojom voljom.

Šetnje na Avali. Druženja u Diziju. Bracine pesme. I jedan strašan događaj koji uporno potiskujem.

Kakvo je danas moje leto?

Ispunjeno nervozom i blagom depresijom. Užurbano. Dani mi prolaze žestoko brzo.

Leto sa čestim glavoboljama koje rešava samo Kafetin.

Nesrećno leto. Sumorno. Prazno. Bez trunke radosti. Leto u kome maštam da se bar jedan dan iz prošlosti vrati. Možda onaj u kome smo pili hladno crno vino i budni sanjarili.

Definitivno, leto me podseća na Njega. Ne volim ga više, ali je ostao zarobljen u jednom deliću mog srca u kome će ostati zauvek.

Ne mogu i ne želim da kopam dalje po prošlosti. Šta mogu da iskopam? Lepo sećanje na boravak u mom dragom gradiću..i dolce vita život koji je trajao dok me oluje nisu slomile.

Neću da se sećam brojnih odlazaka na ortopediju „Banjica“..i na gips koji se nosio oko tri nedelje.

Ma, NEĆU više da se sećam svih onih dana kojih više nema i koji se nikada neće vratiti.

Onima koji  ponekad kažu da je meni super, da i dalje živim dolce vita životom poručujem- nemojte želeti da budete JA. To vam ne preporučujem.

Odlazim, dovoljno sam mračila..možda treba da pokušam da zračim..iako znam da je to teško..Teško ovog leta..

Advertisements

Zameniku gradonačelnika


Zameniče, na moju veliku žalost, posredno se poznajemo. Ipak, to površno poznanstvo ne znači automatski da moram da te prihvatim kao poznanika.

Pišem ti kao zameniku, a ne kao poznaniku.

Zameniče, može li se znati zašto toliko mrziš Beograd, Beograđane i tvog bivšeg stranačkog kolegu Dragana Đilasa? Udaraš niske udarce tom čoveku.

U jednom od svojih prvih obraćanja javnosti rekao si da ti Beograd liči na kasabu i da ćeš od njega napraviti moderan grad, metropolu.

Umesto modernog grada, Beograd danas, ovako raskopan, razrovan, posečenih stabala u Košutnjaku, sa uništenim Kalemegdanom liči stvarno na neku kasabu iz 19 veka.

Beograd izgeda kao da su na njega bačene bombe, one iz aprila 1941.godine. Da li je to bio tvoj san Gorane-zameniče? Svetiš se Beogradu i Beograđanima iz samo tebi znanih razloga.

No, da se vratim na čoveka koga opsesivno mrziš.

Prvo, uporno tvrdiš da je gospodin Dragan Đilas lopov. Pobogu, znaš valjda šta se radi sa lopovima? Kada uhvatiš lopova, zoveš policiju, onda ga sud procesuira i lopov ide u zatvor.

Ti i tvoji šefovi imali ste za ovih sedam godina xyz prilika da čoveka strpate u zatvor. Ne možete. Nemate nikakve dokaze. Čovek nije lopov.

Gorane, da li si zaboravio šta je urađeno u Beogradu dok je gospodin Dragan Đilas bio gradonačelnik? Zaboravio si?

Okej, tu sam da te podsetim. Ja se sećam, nemam amneziju.

1. Đaci osnovnih škola dobijali su besplatne udžbenike.

2. Mame i novorođena deca u Beogradu, po izlasku iz beogradskih porodilišta dobijale su pakete od Grada Beograda- pelene, kreme za negu beba i slične stvari.

3. Najstariji Beograđani, sa najnižim penzijama, dva puta godišnje dobijali su novčanu pomoć.

4. U svim beogradskim opštinama postojali su Humanitarni fondovi i opredeljena finansijska sredstva koja su se dodeljivala najsiromašnijim sugrađanima, bez obzira na stranačku i drugu pripadnost.

5. Sređena je ulica Bulevar kralja Aleksandra. Stara, bolesna stabla su isečena po odluci stručnih lica a na njihovim mestima zasađena su nova stabla. Ta ista ulica je ponovo popločana. Nijedna kocka se još nije pomerila, što znači da je dobro urađeno. Znamo kako si ti „sredio“ Trg Slaviju.

6. Napravljen je most na Adi koji je danas najlepši most u Beogradu.

7. Na Novom Beogradu su napravljene predivne, široke avenije za šetnju i za bicikliste. Nijedno drvo nije posečeno.

8. Da, uveden je sistem BusPlus, ali taj sistem naplate gradskog prevoza postoji u celom svetu. Osobe sa invaliditetom su lako dolazile do te besplatne BusPlus kartice. Procedura je bila jednostavna i nije se pisala nikakva molba Sekretarijatu za saobraćaj.

9. Plate i ostala primanja u beogradskim opštinama i javnim komunalnim preduzećima bile su pristojne. Ti si ih zameniče danas drastično smanjio.

10. Svi funkcioneri i zaposleni u Gradskoj upravi kao i u beogradskim opštinama imali su prave diplome. U retkim slučajevima, kada bi inspekcija utvrdila da neko ima lažnu diplomu, odmah se reagovalo- ovde mislim pre svega na beogradske opštine.

I da ne nabrajam dalje..Ono najvažnije, svi, bukvalno svi funkcioneri u Gradu i u beogradskim opštinama bili su LJUDI. Humani pre svega i iznad svega.

Svi mi, koji smo radili u vreme dok je gospodin Dragan Đilas bio gradonačelnik, bili smo servis građana, na prvom mestu.

Sećam se i da su predsednici beogradskih opština primali građane i odgovarali na njihove molbe, zahteve, pritužbe.

Danas to nije slučaj. U jednoj beogradskoj opštini, grupa građana je pisala predsedniku. Nikada tu grupu građana predsednik nije primio, niti je odgovorio na pismenu molbu. Čak je rečeno da „predsednik ne čita molbe i zahteve“.

Ovo odgovorno tvrdim jer sam bila, svojevremeno, jedan od potpisnika peticije-molbe na koju predsednik nije odgovorio, čak ni sa rečenicom da opština nije nadležna.

Mogla bih još da pišem. Neću, i ovo je previše.

Na kraju moram da kažem da si me neprijatno iznenadio svim svojim postupcima od kako si postao zamenik.

Dobronamerno te savetujem, povuci se sa tog mesta i pre isteka mandata. Povuci se, idi…to te moli većinski Beograd. Mole te Beograđani koji sada trpe ovaj saobraćajni haos. Molimo te svi mi koji tugujemo zbog seče stabala u Košutnjaku i koji tugujemo zbog Kalemegdana kakav je danas.

Molim te i ja, kao tvoja površna poznanica. Idi i pusti ljude koji vole ovaj Beograd da ga konačno srede i urede onako kako žele Beograđani.

Fotografija preuzeta odavde

Tačka


Da li može da se stavi tačka na neku priču koja zapravo nije ni počela?

Može. Može kada želiš da kreneš dalje. Pre polaska dalje, sve tačke treba da se stave. I ne sme da ostane nijedan zarez.

Zbunila sam te sada? Zašto? Nemaš razloga da budeš zbunjen.

Ne, nije ovo zbogom zauvek. Ne planiram da se ubijem, ne brini. I nemoj da misliš da je ovo samo prolazni hir jedne predklimakterične žene.

Jednostavno, ne mogu više da čekam. I ne mogu nemo da posmatram šta se dešava i da kažem „dobro, sve je u redu“.

Nisam ti dala šansu? Grešiš..Šansa je trajala preko tri godine. Možda bi i danas postojala da se nije desilo to što se desilo. Sa tobom, ne sa mnom.

Živela sam u nekom ogromnom balonu zvanom iluzija. I maštala sam. Sanjala budna.

Probudila sam se. Ne danas, ne juče. I ne..nisam se sama probudila. Neko mi je otvorio oči.

Ne menjam stavove o životu, o sreći, nisam se iz korena promenila.

Samo ne želim više da budem budala. Ružna, glupa, sentimentalna budala.

Uradila sam nešto krajnje bezobrazno, samo ti neću reći o čemu se radi. Nisam tužna. Osmeh mi je na licu kad pomislim da je ovo zapravo oslobođenje.

NE..niko ne utiče na mene. Zar misliš da sam dete koje hvata za ruku svakoga ko mu da čokoladu?

Možda nekada negde popijemo kafu ili vino, ili..svejedno.

U mojim očima tada nećeš videti onaj sjaj. Taj sjaj ću podariti nekome ko je to stvarno zaslužio.

Verovatno će ti jednog dana biti žao. Žao jer nisi dozvolio da zaista budem u bliskom krugu.

Želim ti uspeh i dobro zdravlje. I ovim putem ti se zahvaljujem na svemu. Znam da ćeš čuvati moje tajne, kao što ću ja čuvati tvoje.

Vreme je da krenem i oprosti mi ukoliko sam te, jednom ili dva puta iznervirala.

Stavljam tačku. Može da se stavi kada je neko dovoljno hrabar. Ja jesam hrabra.

I ne brini, ne pravim trule kompromise.

To je sve što sam želela da kažem, ili kako neki „uticajni tviteraši“ kažu “ Studio?

Studio 🙂

Mikrofon je isključen. Gasite svetla.

Tačka.

Hejterski prikaz jedne trilogije


Slažem facu baš kao ova mačka na slici. Nemam nameru da spominjem pisca i ime trilogije sa kojom se „borim“ već mesecima. I negativna reklama je reklama.

Volim ljudima da preporučujem knjige i da pozitivno pišem o njima. Retko, retko mi se dešava da nešto hejtujem.

„Monumentalno delo XX veka“ “ Roman u kome se uživa“- ovo su rečenice koje stoje na koricama trećeg dela knjige koju ću pročitati, nadam se, za 10tak dana.

Pravila sam pauzu u čitanju, u nadi da će mi biti lakše da je nastavim…Pročitala sam pet ili šest knjiga koje su obimne i manje obimne.

Pomislila sam da verovatno nisam trenutno raspoložena za knjigu u kojoj se uživa.

Sada imam na čekanju dosta novih knjiga za čitanje, ali nema više šanse da prekidam čitanje ove trilogije koja je zaista preobimna, preko hiljadu i po stranica.

Smejala sam se malopre dok sam čitala napomenu prevodioca. Pisac je ovu trilogiju pisao više godina 🙂

Iz mog najbližeg okruženja saznala sam da sam mazohista, jer tvrdoglavo čitam ono šta mi stvarno ne leži.

Ali, ja hoću da znam kako se priča završila. Usput, upoznala sam se sa politikom jedne zemlje tokom ranih pedesetih godina prošlog veka. Politika i političari, preslikani kao ovi naši.

Sada znam dosta i o golfu i kriketu, postaću BRE stručnjak za ove sportove.

Saznala sam da nije samo MirJam opisivala čedne devojke u svojim romanima. I tamo, u toj dalekoj zemlji čednost je tih godina bila vrlina.

Zanimljivo je i što su tih ranih pedesetih godina vladali poroci slični današnjim, a reč je o zemlji koja duboko poštuje veru. U jednom delu trilogije, dva junaka na krovu puše hašiš ili marihuanu, i ne plaše se da će neko osetiti miris te biljke.

Sve ovo nije hejt, zar ne? I jeste i nije. Prosto sam zapanjena što je pisac išao do najsitnijih detalja kada je nešto opisivao. Kriket na primer.

Taj deo i deo koji sada čitam, a odnosi se na politiku su najdosadniji.

Opisivanje verskih i tradicionalnih običaja je zanimljivo. Emotivni odnosi, čežnje, slutnje, maštanja jedne od glavnih junakinja već nisu toliko zanimljivi.

Majka glavne junakinje, a i njena braća ne odobravaju vezu sa mladićem koji nije iste veroispovesti i nacije. Strašno me nerviraju te predrasude vezane za ljubav.

I..ovde stajem. Vreme je da isključujem laptop i da nastavim čitanje..pročitaću ja ovo monumentalno delo, pa neka sam mazohista milion posto. 🙂

Moj svet, nostalgično putovanje u prošlost


Slušala sam večeras na Naxi radiju pesmu „Moj svet“ grupe S vremena na vreme i odlutala sam lagano u prošlost…

Jedan Braca je u kafiću „Dizzy“ pevao petkom i na žurkama ovu pesmu. Pre nego što bi seo za improvizovani podijum, Braca bi sa nama popio neku žestinu i dogovarao se o repertoaru za to veče. Uvek se na listi nalazila pesma „Moj svet“. Svi smo je voleli.

Sećam se…Sale M je slučajno došao u kafić i od tada je bio redovan gost. Moj prijatelj Sale sa kojim sam nekada, u nekom drugom životu, bila bliska.

Ujka Vanju smo dovele sestra i ja. Oduševio se baš kao i Sale, i tu je slavio rođendane, tačnije dva rođendana, jer je dve godine radio kafić.

Bila su to davna, lepa vremena. Sećam se kako sam pomagala konobaru u pravljenju toplih sendviča. Moralo je nešto da se jede posle žestine.

Nikada mi nije bio problem da sama uđem u kafić. Ukoliko bi društvo kasnilo, sedela bih sa vlasnikom i sa Bracom.

Braca je rođeni Sarajlija koji se sticajem okolnosti našao u Beogradu i koji je ponovo, sticajem okolnosti, počeo da peva i svira po kafićima. Ima čaroban glas. Ne pišem o njemu u bivšem vremenu jer znam da je još živ, samo je par godina stariji od mene.

Počeo bi nastup sa Stonsima ili Bitlsima, nastavio sa nekim mekšim pankom i rokom pa bi se prebacio na „domaćice“. Na lagane stvari koje ispunjavaju dušu.

Svi smo bili veseli, zgodni, mladi. Ukoliko bi nekome tuga preletela preko lica, Braca bi znao da pogodi pravu stvar i da razveseli pesmom.

Nedostaje mi sve to. Nedostaju mi Braca i vlasnici kafića, i društvo koje se okupljalo, nedostaje mi večeras Sale M..

Na ovo nostalgično putovanje u prošlost krenula sam zbog jedne pesme. I zaista je taj moj svet bio čaroban i lep.

Komšijama nije smetala muzika, i sami su bili gosti kafića. U mojoj šupi je bilo skladište, nekad punih, nekad praznih gajbi pića. Zato smo sestra i ja plaćale posebne cene pića.

U mojoj kući koja se nalazila tačno preko puta Dizija, pored skladišta, postojao je i „dragstor“. Kad nestane crna ili nes kafa, ili šećer, vlasnik, tačnije vlasnici su znali gde mogu da ih nađu. U to vreme nije bilo prodavnica koje su radile non-stop.

Atmosfera koja je vladala u Diziju ne može da se opiše onima koji nikada u svom kraju nisu imali neki „svoj“ kafić. Oni koji su imali jedno takvo mesto, znaju koliko je ono značilo.

Dizzy je svima nama značio. Petak je bio dan za opuštanje, za muziku i bezbrižno ćaskanje.

Ovo vreme je sada iza mene. I moj svet više nije čaroban i lep. Ali je podnošljivo..ne žalim se..mada bih rado, da mogu, odlutala bar na jedan dan u taj kafić..želela bih da sretnem te ljude i da čujem pesme…

Život nas je razdvojio. Možda će nekad život i da nas spoji. Nikad se ne zna. Život je čudo.

Posvećeno Maksi, Braci, Saletu M koga više nema, ujka Vanji i svima nama koji smo dane i noći provodili u kafiću Dizzy

Šaputanje sa Ahabom


Duboka je noć i grad spava, i svi spavaju samo ja šapućem…Šapućem sa Ahabom..šapućem Ahabu..

I sada se pitate ko je on, zašto baš sa njim noćas šapućem. Ahab je dugo bio prisutan u mom životu ali nikada nismo šaputali.

Nedavno je sam poželeo da postane deo mog sveta. Otvorila sam mu vrata i ušao je u moj svet. Svet moje duše.

Ahab je tri godine stariji od mene. Jedan je od retkih ljudi na ovoj planeti koji zna neke moje tajne, moje želje. Zato ja noćas šapućem sa njim.

Dobar je čovek. Iskren pre svega a ja tu vrlinu najviše cenim. Ne znam čime sam to ja privukla Ahaba ali znam čime je on mene privukao.

„Kupio“ me je za sva vremena harizmom kojom pleni. I svojim rečima. On ih slaže kao puzle.

Šapućemo noćas on i ja. Dotičemo se raznih tema a jednu, kao po dogovoru, zaobilazimo. Zaljubljenost i ljubav koja često proistekne iz te zaljubljenosti.

Mnogo puta sam ponovila da se ja sporo i teško zaljubljujem, a kada se zaljubim onda i zavolim. I volim mnogo i volim dugo.

Šaputala bih sada Ahabu o ljubavi. Najnežnije reči bih šaputala. To ovim putem i radim i pred strancima otvaram svoje srce. Neće mi Ahab zameriti zbog toga.

Zamišljam tog Moreplovca koji plovi po raznim morima, bori se sa olujama i traži mirnu luku.

Mirna luka

Da li sam ja mirna luka u kojoj Ahab može naći spas od vetrova koji ga šibaju i teraju ga da podnosi muke koje sam život stavlja pred njim? Da li sam dovoljno snažna da oteram te oluje, te vetrove koji nemilosrdno duvaju? Mene su lomile oluje ali me nisu slomile.
Ne želim da slome Ahaba.

Šaputanje sa Ahabom

Šapućem reči koje verovatno leče Ahaba. Usamljen je i obavijen tugom baš kao i ja. I oboje imamo tu nasmejanu depresiju koja sakriva bol.

Skidam svoj oklop i pozivam Ahaba da ga i on skine. Šapućem ponovo najnežnije reči. I one druge, ne tako nežne a koje opet prijaju.

Reči su oružje i reči su lek

Ne, neću da ubijam rečima. Želim da one budu lek. I jesu lek. Ahabu šapućem i pravim ram za nove slike.

Hladan šampanjac i nas dvoje nazdravljamo životu. Zatim lagano, bez žurbe, kreću poljupci. U sobi koja nema pogled na more, zamišljamo daleku pučinu i nepregledno morsko prostranstvo.

Počinjemo svoju igru, ples dvoje tela koja se željno spajaju u jedno. I kiša prestaje. Oluja je samo u našim srcima. Smirujemo je. Mazno ga gledam i šapućem da volim što je drugačiji od svih. I sve pored njega mogu da zaboravim. Tačku na neke loše stvari davno sam stavila.

Ahab mi šapuće identične reči. Moli me da puštam kosu kako bi mogao dugo da je mrsi. Obećavam da hoću. Budi u meni ženstvenost koju sam krila pod oklopom.

Masira mi leđa, to najviše volim. Masiram i ja njegova. I ljubim mesto gde je tatoo. I ljubim tamo gde ga možda boli.

Ples se nastavlja, sve dok sunce ne izađe. Lenjim pokretima palimo cigarete. Pijemo kafu jer je oboje volimo.

Ima li kraja šaputanju

Nema. Ne može da postoji kraj na samom početku. Početku naših šaputanja. Odlazim polako na spavanje. Znam koga ću i šta ću sanjati..i znam da snove želim da pretvorim u stvarnost.

Nisam čitao-čitala, ali mi se ne sviđa


Na sociološku, a možda i psihološku pojavu kritike autora do sada nisam toliko obraćala pažnju. Sada, kada aktivno mnogo čitam i pričam i pišem o pročitanim knjigama pojedinih autora primećujem da ta pojava „Nisam čitao-čitala, ali mi se ne sviđa“ uzima sve više maha.

Ovim ne izražavam svoju tugu i bes, jer nisam samo ja na tapetu pojedinih „kritičara“. Oni kritikuju sve knjige i sve autore koji im se, iz raznoraznih razloga, ne dopadaju.

O ukusima kada su književnost, muzika i filmovi ne treba raspravljati. Ali…verovatno je do mentaliteta naših ljudi da znaju sve najbolje, od fudbala preko politike do književnosti.

„On-ona je loš pisac. Nemam nameru da čitam neka pisanija“. Ova rečenica se čuje u svakodnevnom životu ali i na društvenim mrežama.

Nervira me ta pojava iz jednog jednostavnog razloga. Ne znaš ništa o tom autoru, ne znaš da li je dobio neke nagrade, a moraš da vređaš i želiš da poniziš ne samo autora već i njegove čitaoce.

Kao tinejdžerka sam čitala knjige Danijele Stil. Danas u odraslom dobu, taj žanr mi ne leži. Nikada nisam imala potrebu da pišem o toj ženi koja je prodala milione svojih knjiga i čija dela čitaju i mlade devojke i starije žene. To je njen stil pisanja, to su njeni čitaoci. Zašto bih vređala autora i knjige i čitaoce?

Ružno je kad ne pročitaš nijednu knjigu nekog pisca, stranog ili domaćeg, a ospeš paljbu kao da ti je taj pisac uradio nešto grozno u životu.

Ne, ne laskam piscima i nemam nameru da ih branim. Samo iznosim činjenice i pišem o pojavi koja je loša.

Najiskrenije ne razumem ljude koji vole uživo da kažu ili ostave na nekoj društvenoj mreži svoj hejterski komentar.

Prihvatljivo mi je kad mi neko kaže „Ne smaraj sa tom knjigom i sa tim piscem, ne zanima me“ ili kad taj neko na društvenim mrežama zaobiđe tu objavu o knjizi-romanu autora koga ne voli.

A zašto bismo voleli ili mrzeli ljude koje ne poznajemo lično? Ja mogu da volim samo nekoga koga poznajem.

A muzika, film ili knjige mogu da mi se dopadnu..i mogu lucidno da se zaljubim u glavnog junaka nekog romana, ali, to je druga priča.

Ko su ljudi koji kritikuju pisce i njihove knjige?

Da li su to ljudi koji se nisu ostvarili na polju književnosti? Da li su oni snobovi i vole neke klasike o kojima se govori u njihovim elitnim krugovima?

Ili su to ljudi koji prepodne mrze sebe a popodne ceo svet?

Ne znam. Nisam psiholog, nisam psihijatar i neću dublje da ulazim u analizu tih ljudi.

Ukoliko vam se neki pisac ne dopada, ne dopadaju vam se ni knjige koje je napisao- ćutite ili argumentovano kritikujte jer ste pročitali jednu ili dve knjige autora pa ste stekli mišljenje o njemu.

Ali, ukoliko niste pročitali nijednu knjigu a želite da kritikujete i knjigu i pisca…molim vas, ne radite to. Mnogo je ružno, mnogo je tužno.

Uživajte u ovom popodnevu..i čitajte…Čitajte ono što volite, ono šta vam drugi preporučuju…Čitajte, jer čitanje oplemenjuje dušu.