Mala noćna razmišljanja…


Dok pijuckam kafu, kad joj vreme nije, sedim i razmišljam…Misli mi lete, zbrkaju se, ali ih ipak uvodim u red 🙂

Razmišljanje broj 1:

Pitanja za dva ili tri intervjua na blogu Slučajna Domaćica

Goste već obezbedila 🙂 pitanja u glavi ali nisu na monitoru laptopa. Teme zanimljive: lepota Šumadije koja propada zbog opustelih sela; internet ljubav krunisana brakom i na kraju o mržnji i sajber nasilju prema pojedincu. Okej, za ovu treću temu moram da pitam čoveka da li želi da ga intervjuišem. Ali, ove dve su sigurni gosti.

Na istoimenom blogu “ Domaćica“ vidim broj poseta i prosto ne verujem da ljudi čitaju taj blog. Ne pišem ništa specijalno, čak mi se neki moji tekstovi i ne dopadaju. Da, ja sam najgori kritičar.

Sve mi se ovo mota po glavi, pa reših da ovde pribležim.

Razmišljanje broj 2:

Da li da nastavim sa objavljivanjem Natalijine priče?  To su zapravo odlomci iz knjige koju nikada neću objaviti. Prerađeni i dorađeni odlomci.

Vredi li da se postavlja na ovom malom blogu koji je više za razonodu i opuštanje?

Da, mali broj čitalaca ima ta „Natalija“. Očigledno se ljudima ne dopadaju priče u nastavcima.

Moj alter ego, onaj sujetan, kaže mi da stanem sa Natalijom. 🙂

I usput tako razmišljam i šta mi je činiti sa ovim blogom.

Naporno je pisati na dva bloga. Okej, stajem…NEMAM INSPIRACIJU, NULA JE, TABULA RASA ovih tropskih dana. Zato su takve i misli…priznajem.

I…razmišljanje broj 3:

Ovo je peti dan kako se mučim sa jednom knjigom. Čitam ja nju, čita ona mene. Malkice je dosadna, ali kupila sam je sebi za rođendan – unapred, tako da…moram da čitam. I ćutim.

Jes dosadna na momente, nije za ove vrele dane, ali razmišljam o njoj. O sadržaju. O tome koliko je autobiografska.

Eto, to su moja razmišljanja, trenutna…Ne mogu da razmišljam o miru u svetu, o nekim filosofskim stvarima, ne mogu.

Ubija me ova vrućina. Fizički@psihički.

A vi, kako ste 🙂

Natalijina priča, deo br.4.


4.

“ Malo je potrebno za sreću. “ Rekao je sledećeg jutra dok su pili kafu. Protekle noći strasno su vodili ljubav, nekoliko puta.

Natalija je zaista bila srećna. Posle odlaska iz kafića Branko nije okusio ni kap alkohola. I od jutros je bio trezan, nije tražio ništa da popije. Biće sve dobro, pomislila je u sebi dok im je pravila kajganu.

“ Tražila sam od Marka slobodan dan dok si se ti tuširao.” Sa osmehom ga je zagrlila.

“ Nato, pogledaj me.” Uozbiljio se. Ona ga je radoznalo ali sa malom dozom straha pogledala.

“ Da li hoćeš da se venčamo, da zauvek budemo zajedno? ”

“ Hoću Branko, hoću, poljubila ga je i onda dodala…ali moraš da odvikavanje od alkohola. To je moj jedini uslov. Jedino to tražim od tebe. Zbog tebe na prvom mestu, zbog tvog zdravlja. “

Pristao je, bez mnogo oklevanja.

Malo se iznenadila što je tako lako i brzo pristao na lečenje, ali nije to pokazala.

Sutradan je pozvala rođaku koja radi u jednoj bolnici za odvikavanje od bolesti zavisnosti  i dogovorila se sa njom da dođe sa Brankom sledeće nedelje.

*

Dve nedelje kasnije Branko je postao pacijent bolnice za odvikavanje od zavisnosti. Odeljenje za lečenje alkoholizma.

Ostao je u bolnici još dve, tri nedelje i otpušten je uz preporuku da redovno posećuje psihijatra. Dobio je i lekove – ansiolitike i jednu vrstu antidepresiva, da pije jedan određeni period, po dogovoru sa psihijatrom.

I on i Natalija su bili presrećni. Natalija je uzela godišnji odmor kako bi se pripremila za venčanje.

  • Nastaviće se

Natalijina priča, deo br.3.


3.

U redakciji je bilo mirno. Listala je novi broj magazina i tražila eventualne greške koje lektori nisu videli. Nije ih bilo.

Marko, njen šef je ušao zamišljen u kancelariju.

“ Branko hoće da ode iz redakcije. Znam da si raskinula, nije bila to loša ideja..ali ako ode moram da tražim novog saradnika ili da ukidam rubriku. Šta ti misliš? ”

“ Ne znam Marko ni sama. Kako hoćeš. Da li misliš da postoji druga šansa? “

“ Drugim rečima me pitaš da li da se pomiriš, jer je njegova brakorazvodna parnica završena? “

“ To nisam znala. Ne razgovaramo kada dođe ovde. Samo se pozdravimo.”

“ Pruži još jednu šansu, ali budi pažljiva. To ja mislim, ne mora da je ispravno.”

Njen šef, njen najbolji prijatelj mislio je dobronamerno. Bio je dugi niz godina samac, nakon što mu je žena umrla od raka. Nije imao decu i zbog toga je patio. Utehu je tražio u radu. Do kasnih sati je boravio u redakciji.

*

U sredu je Branko došao u redakciju. Obradovao se kada ga je Natalija pitala da li je slobodan popodne. Odmah je rekao da je vreme za jedan ozbiljan razgovor.

Natalija se pitala da li je donela pravu odluku.

Tog popodneva su sedeli u kafiću koji se nalazio preko puta redakcije. Branko se trudio da ne pije mnogo. Znao je da je alkohol glavni problem u njihovoj vezi.

“ Razveo sam se pre deset dana, tačnije presuda je postala pravosnažna. Sin ostaje kod majke. Znaš da su moji roditelji umrli, ja sam se vratio u njihov stan.Treba da ga sređujem, ali to sada nije važno za naš razgovor. “

“ Mesec dana se Branko samo pozdravljamo. I posle ćutimo. Sve to zbog tvoje loše navike, tvoje bolesti.”

Natalija je izgovorila ono šta je tog jutra ponovila najmanje dvadeset puta u sebi.

Posmatrala je visokog, prosedog čoveka ispred sebe. Nije bio naročito lep, ali je u sebi nosio neki poseban šmek. Šmek starih mangupa, foliranata sa beogradske kaldrme. Zaljubila se i zavolela njegove, gotovo uvek nasmejane plave oči.

Kada su izašli iz kafića, odlučili su da prošetaju malo po gradu.

Kod Pobednika na Kalemegdanu joj je rekao da stane. Stala je i okrenula se ka njemu.

“ Vidi Nato kako zalazi sunce. Kako je lepo ovde, dugo nisam dolazio.”

“ Da, baš je lepo. I nekako tiho, da li primećuješ? ”

Nije joj odgovorio. Umesto toga je zagrlio. Nije se otimala iz zagrljaja.

“ Daj nam Nato još jednu šansu. Sve će se promeniti, videćeš.”

Poljubili su se a zatim, držeći se za ruke, polako se vratili do Pariske u kojoj su bila parkirana njegova kola.

  • Nastaviće se

Natalijina priča, deo br.2


2.

Ušla je u svoju garsonjeru. Uključila je laptop i pustila muziku sa neke internet stanice.

Izašla je ispod tuša, napravila sebi topli sendvič i pripremila neki čaj jer joj je bilo hladno, a nije htela da uključuje mini radijator.

Zapalila je cigaretu i pogledala se u ogledalu. Videla je mršavu, tridesetpetogodišnju ženu. Sasvim običnu. I samu. “ Ja sam izabrala ovakav način života. Ćuti Natalija i trpi.”

Isključila je muziku i pokušala da čita knjigu koja je stajala na noćnom stočiću.

Nije vredelo. Uopšte nije skoncentrisana. Misli su joj lutale na sve strane.

Otac, vojno lice sa visokim činom, kupio je ovaj stan kada je završila fakultet. On joj je našao i posao. Učinio je sve da se Natalija osamostali. Sa maćehom se nije slagala a ocu su dosadile svakodnevne svađe.

Natalijina majka je sa drugim mužem živela u Švajcarskoj i sa njom je samo povremeno kontaktirala.

“ Možda sam odabrala Branka jer mi nedostaje porodična toplina. Ali, mnogo pije, ne može naša veza da uspe čak i da se razvede.” Opet je prekorevala sebe što je raskinula tu vezu. Da li treba da mu da još jednu šansu, pitala se dok je tonula u san.

Ostatak vikenda je prošao u pisanju novog teksta i čitanju knjige. Nije imala mnogo prijateljica a sve su bile udate i imale su porodice. Vikend je vreme za porodicu, i nikada im nije tražila da se vide tih dana.

  • Nastaviće se

Natalijina priča


1.

Kiša je kvasila pločnike grada. Nešto posle deset, Natalija je ušla u omiljeni kafić “Nostalgija” koji se nalazio u blizini njene garsonjere. Osvrtala se po kafiću jer je bio skoro pun. Da…setila se. Petak i živa svirka.

Laza je pevao “Moj svet” a zaljubljene šiparice su bez daha slušale njegovu pesmu i gledale ga bez prestanka. Nisu znale da je Laza oženjen i da tezgama po kafićima izdržava ženu, dete i bolesnog oca. Ostao je bez posla u periodu tranzicije.

Natalija je naručila vinjak kolu i odlučila da se malo opusti uz Lazinu muziku.

Ceo dan je provela u redakciji. Kao zamenik urednika jednog poznatog magazina imala je obavezu da prati pripremu za štampu svakog novog broja.

Pisala je i kolumnu i zahvaljujući tim tekstovima dopunjavala je svoju platu.

Mnogi klinci koji su dolazili na praksu u redakciju verovali su da ona i njene kolege zarađuju ogroman novac, što uopšte nije tačno.

Polako je ispijala svoje piće i iznenada je počela da plače kada je Laza počeo da peva strane balade.

Pogledala je po kafiću. Niko sem konobara Tome nije primetio da plače.

“ Šta je Nato? Opet si u sentiš fazi? Još voliš onog foliranta matorog koji ti je obećao da će se razvesti? Ma daj, vidiš da može da ti bude dobro bez njega! “

“ Tomo, dođi do daha! Pričaš a i sam znaš da sam ja njega ostavila. Mnogo pije.”

“ Muka je to što ga viđaš gotovo svakodnevno u redakciji. Gde se seti  tvoj urednik rubrike o enterijeru. I što baš to da uređuje jedan arhitekta? On treba da zida zgrade…hmm..taj posao je očigledno stao. Hajde Natalija, obriši suze. Nije on vredan.”

“ Jeste Tomo. I ne drži mi više lekcije. Prestaću da dolazim ovde zbog tvojih saveta.”

“ Ih, što si odmah spremna na svađu. Ja ti samo želim najbolje, drugari smo, zar ne? ”

“ Tomo, odoh ja polako. Evo ti novac za ovo piće, plus za tvoje savete”. Natalija je prestala da plače i žurnim koracima je izašla iz kafića.

  • Nastaviće se

Gospodinu


O, gospodine, vratili ste se! Dobrodošli i udobno se smestite. Znala sam da ćete se vratiti.

Pa, gde je lepše, udobnije i bolje nego u mom srcu? Ne grešim, zar ne?

Znate, pokušala sam da zaboravim, da sve iza sebe ostavim. Bili su to loši pokušaji moj gospodine. Loši.

Sada znam da ćete još dugo, dugo biti tu. U mom srcu.

Vidim osmeh na Vašem licu. Lepo Vam stoji.

Kažete da više ne persiramo jedno drugome? U redu, poštujem svako tvoje mišljenje.

Srećna sam, znaš. Lepršam kao neka ptičica.

Misli mi beže od silne sreće.

Stajem ovde.

Hvala ti što si ušao u moj svet, dragi, o najdraži gospodine!

 

Neću da budem tvoja lutka za igranje


Kada poželiš uzmeš me i igraš se sa mnom
onda me odbaciš negde
u neki kutak
i čekaš ponovo
prigodan trenutak

Da uzmeš me i igraš se sa mnom
onako kako ti se sviđa

Neću da budem tvoja lutka za igranje
Ja nisam lutka

Imam i srce i dušu i telo
i sve je to moje
i ništa od toga ne može da bude tvoje

Imam srce, imam dušu
srce i duša žele nešto lepše
trajnije, bolje
i zato nisu, niti će biti tvoje