Gost autor -Srđan Novaković

Autostoper

Brundanje kamionskog motora je narušavalo noćnu tišinu usnulog Stepojevca. Gume prikolice su na mokrom asfaltu ostavile crno znamenje naglog kočenja. Sitne kišne kapi su mu kvasile lice dok je trčao prema izbledeloj crvenoj, više decenija staroj kabini. Šofer, podebeo, proćelavi sedi brka, u raskopčanoj košulji, pokušavao je da proceni da li je lice, čas obasjano žutim svetlom žmigavaca, čas sakriveno senkom kapuljače kabanice, dovoljno pošteno da njegovog vlasnika primi u svoj skromni, pokretni dom.
-Hvala vam puno što ste stali…
-Ma stao sam ja, al’ to ne znači da ću te povezem. Šta radiš ti u ovo doba noći?
-Zakasnio sam na autobus. Stojim ovde već tri-četri sata, neće niko da stane, boje se ljudi valjda, šta znam.
-Neg’ šta neg’ se boje, aj’ ulazi.
-Mnogo vam hvala. –stoper svuče žutu kabanicu sa sebe, otrese je sa dva energična trzaja i složi na unutra. Svoju malu putnu torbu spusti na pod između nogu i na nju stavi složenu kabanicu –Ovako ću, da vam ne kvasim.
-Ma ne beri brigu, nije kod mene kamijon k’o kod ovi novi šoferi picani što u čarape vozu, kod men’ mož’ miš kurac da polomi. Zatvaraj samo da ni ’ladno.
-Neka, ovako ću ja to da vam se ne cedi po kabini. Da ne pada kiša možda bi neko i stao al’ ovako i ko se ne boji neće da im prljam kola. Mislim, razumem ih, donekle. Prođoše i par autobusa, ali ne ovih lokalnih, i ako nemaju ovde stanicu kažu ne smeju da prime putnika.
-Trt-mrt, sad se od jedanput svi setili da poštuju neka pravila, to bre ti autobusdžije jedu govna, glume neku gospodu, ne moš čoveka ostaviti da kisne zato što ti nemaš stanicu.
-Kažu ima kontrola na sve strane, neće zbog mene posao da izgube.
-Ma di mu kontrola, jebala ga kontrola, viš da nema bre živa duša!
-Znam, al’ boje se ljudi.
-Ja se, bogami, ne bojim, viš ovo, -šofer upali prigušeno svetlo u kabini i rukom pokaza na kraj metalne cevi koja je virila iza sedišta –colova cevka, od metra, taman da moš lepo s nju da zamaneš, da ti ne padne na pamet kakva glupost slučajno. Imam i jednu manju cevku, od devet milimetara, isto tu pri ruci, al’ to neć’ ti pokazujem.
-Ma ne bojte se, ja…
-Ne bojim se ja nikoga do boga, sad ti kažem. Jerbo ja da se ne čuvam ne bi’ ni doživeo šezdeset i kusur godine.
-Tu ste u pravu, mora čovek da bude spreman na sve, pogotovu ako radi ovakav posao.
Šofer povuče dugačak dim iz dokrajčene cigarete i opušak baci kroz odškrinuti prozor. Trljao je svoj mesnati vrat i proćelavu glavu i uz radijo kroz zube pevušio:
-„…most bez kraja, most do mogaaaaa zavičajaaaa.“ Dobar ovaj Bilkić, peva mame mu ga. Pravo da ti kažem, je nikad ni ne skupljam stoperi, da je neka onako fina ženska pa ajd, al’ nema to, samo u filmovi, i u kafane, kad se malko popije pa se počnu te lovačke priče, te ova ovakva bila, te mi ovo radela, al’ ovako po put da i’ sretneš, nema. Ima za pare, gor’ po Rusiju, to ima kolk’ ’oćeš, al’ ovako k’o što pričaju po kafane i po parkinzi to nema, to sve lažu. Pa majku mu, ja sam trijes i kusur godine po put pa ni jednu ne vido’. Ma ima i četeres godine…, onu našu bivšu jugu sam preš’o uzduž i popreko, i to ne jednom, neg’ sto put. Gor’ za Rusiju idosmo, za Sibir, odeš na turu pa po tri mes’ca nema da se vratiš. Nije bilo ovi telefoni, nema ni da se javiš, kući te čekaju, pa ako se vrneš, vrneš. Nego mi se nešto prispa pa kad te vido’ reko’ aj te povezem da te spasim od kišu i malo san s oči da mi razmavaš.
-Dokle idete?
-Dol’ do Crnu Goru, dovezo’ papriku iz Makedoniju, istovari jutros na kvantaš u Beograd i nema ništa za dol’ za kući, ja sam iz Aleksinac inače, neg’ ako ’oćeš, kaže, ima stočna ’rana za Podgoricu, šta će njima stočna ’rana dol da ga jebem, kuga će on s’ to da ’rane ne’am pojma, al’ ajd, reko, ’oću, što neću, al’ kaže moraš sutra da istovariš, pa sad žurim da stignem dol’ na carinu da predam papiri pa ću taman da dremnem malo dok oni ti završe, posle će valjda da bude nešto za kući, il’ ću prazan do Novi Pazar, tam’ će se nešto nađe.
-To je dobro kad može noću da se spava, ne može čovek da se odmori dobro kad spava preko dana.
-Ma kad se umoriš, onako ljucki, spavaš k’o zaklan, ne pitaš jel dan il’ noć. Nekad bi’, čini mi se i na drljaču zasp’o.
-Da, kad savlada umor ne bira se ni mesto ni vreme ali nije to pravo spavanje, ono kad se čovek posle probudi svež i odmoran.
-Dosta samo da odmoriš oči.
-Oči da, ali to ne može da odmori dušu, a najgore je kad je čoveku duša umorna.
Šofer usnama izvuče novu cigaretu i kutiju baci je prema saputniku. Plamen upaljača na kratko obasja crnpurasto lice i nesta u vrhu cigarete.
-Pa sad, jebem li ga, to ti ne bi’ znao reći. Pali ako pališ.
Odmahivanjem glave stoper odbi ponuđene cigarete.
-Znam ja, iz ličnog iskustva. Ja već godinama ne spavam noću, jednostavno ne mogu, tek pred zoru umor sklopi oči i mozak se isključi na par sati i to je sve, al’ to nije spavanje, umoran se budim, još umorniji, čini mi se, nego kad sam legao.
-Da nis’ bolestan, bož’ me oprosti?
-Post traumatski stres, još od rata u Hrvatskoj. Devedesete sam služio vojsku, devedeset prve u martu trebao da se skinem i produže nam još tri meseca. U maju nas pošalju na Vukovar, nismo mi ni imali pojma ni gde smo ni zašto, dovezli nas autobusom, ne znamo ni da smo u Hrvatskoj, niko ništa ne govori, dali nam po dva okvira bojeve municije i rekli tamo, u napad. Tek posle par dana kad smo došli do table grada shvatili smo gde smo. Skoro tri meseca smo bili tu, kažu ne smeš da pucaš nasumično, drže naše, civile, kao živi štit, i onda smeš da opališ metak tek kad si sto posto siguran da je Zenga. Prošla tri meseca i više mog produžetka al’ ne smem ni da pitam da me puste kući. Mene non-stop drže napred na prvoj liniji. Moja majka je hrvtica, iz Siska, i kažu mi: ti si polutan, ti moraš da se dokažeš, inače te šaljemo preko kod njih. Gde ću ja kod njih, tri puta u životu bio u Sisku kod kevinih još kao dete, oni zagrižene ustaše, od kad je ćale okačio ikonu Svetog Nikole na zid i ponovo počeo slavu da slavi nisu ni telefonom više nazvali a kamoli nam u kuću ušli, još pre rata. Posle pada Vukovara, mene i još par polutana, napravili čitav vod samo od nas, poslali gore po „srijemskim“ selima da ganjamo duhove, šta li. U jesen krenu kiše, čini ti se čitav život već pada, noge se raspale u čizmama, skineš kožu sa tabana zajedno sa čarapama. Najveća sreća je bila kad nađemo neobrane kukuruze, pa založimo vatru od kukuruzovine a kukuruze ispečemo, prezreli, tvrdi, al’ bolji nego ništa. Bolji bi bili da se skuvaju ali ne smemo toliko da se zadržavamo na jednom mestu. I tako od zaseoka do zaseoka, ni na karti ih nema, po par kućica čerpićara, blato, jad božiji, za šta se tu ratovalo? Nađemo jednom neku noviju kuću, unutra suvo, kreveti, posteljina još na njima, tu se poskidamo i poležemo, pokosi nas umor sve. Probude nas ustaše pred zoru, povežu žicom i u logor. Nije to pravi logor nego uzgajalište pasa nekad bilo, i potrpaju nas u boksove za kerove, za bolje, kažu, i niste. A komandir logora moj ujak Domagoj iz Siska, mamin rođeni brat. Tu su nas držali skoro tri godine, imaš kereću kućicu u koju ne možeš da uđeš, ograđen žicom, to ti je ceo svet, tu spavaš, na betonu, sunce, kiša, sve po tebi. Ko se pobuni za kaznu ide u bure. Stave te u metalno bure od dvesta litara i zatvore, i tu budeš, ko zna, dva-tri dana, ne vidiš ni sunce ni mesec, bez hrane, bez vode, tu sereš i pišaš po sebi, malo kotrljaju bure da se dobro uvaljaš, posle, kad te puste, tebi onaj kereći boks kao Hajat. Ne znam ni gde se to nalazilo ni koliko nas je bilo na početku, na kraju nas je ostalo šestorica, nadrogirali nas nečim, stavili nas na traktorsku prikolicu i pomešali u kolonu za Srbiju za vreme Oluje, tako smo se izvukli, odnosno, tako su se otarasili nas koji nismo tamo pocrkali. I od tad ja noću ne spavam. Od one noći u onoj kući kad su nas zarobili ja se nisam naspavao kao čovek.
-U lebac ti jebem, pa jeste prijavili to nekom?
-Šta da prijaviš, kome? Nit znaš gde si bio, nit je koga briga. Hiljade ljudi u koloni, ne znaju ni kud će ni šta će, koga briga za nas pet-šest.
-A ono jes’, kad tako pogledaš. Tuga je to bila da te bog sačuva.
-E ovde meni stanite!
-Što ne reče ranije, prođosmo Ljig.
-Ne, ne, ovde mi odgovara, na ovo autobusko stajalište.
-Evo prijatelju, i kiša ti je prestala…
-Najlepša vam hvala i svako dobro!
-Aj’ u zdravlje i nek ti je sa sreću!
Brektanje motora je pratilo pištanje komprimovanog vazduha pri menjanju brzina dok su se dva crvena svetalca sa prikolice gubila u daljini. Stoper spusti svoju malu torbu na polomljenu klupu obasjanu prigušenim uličnim svetlom. Iz torbe izvuče krem kaput i obuče a u nju složi kabanicu. Zakopča svu dugmad na kaputu i podiže kragnu oko vrata. Stade na samu ivicu kolovoza i podiže palac u susret farovima koji su se promaljali iz daljine.

Farovi su se polako primicali nesigurno smenjujući duga i kratka svetla. Konačno se zaustaviše na početku stajališta na par metara od čoveka u krem kaputu sa podignutim palcem. Kroz jedva desetak centimetara odškrinut prozor desnih vrata starija gospođa doviknu:
-Izvinite, jel trebate pomoć?
Levo od gospođe, avetinjski obasjano crvenkastim svetlom instrument table, stajalo je koščato, izborano lice čije su se usne pomerale ali je kroz prozor dopiralo samo nerazumljivo mrmljanje. Stoper podiže obe ruke u vis i ne pibližujući se doviknu:
-Dobro bi mi došao prevoz, pobegao mi je autobus, a trebao bih do Čačka, moram ujutru na posao.
Bračni par razmeni nekoliko tihih rečenica povremeno bacajući poglede na stopera sa dignutim rukama. Gospođa se okrenu i sa zadnjeg sedišta uze torbu i stavi na pod između nogu a veliku žensku torbu čvrsto privi na grudi.
-Mi idemo za Kraljevo, ne svraćamo baš u Čačak!-doviknu gospođa.
-Odgovara mi i tamo do Preljine, to vam je usput, odatle ću lako, vi samo nastavite posle prema Kraljevu.
-Dobro onda, uđite.
Stoper zgrabi svoju torbu sa klupe i pritrča plavom karavanu. Prva dva pokušaja da otvori zadnja desna vrata su bila neuspešna. Jedan glasan klik mehanizma centralne brave oslobodi vrata. Jako svetlo u automobilu obasja visokog starijeg gospodina sa prslukom na romboide ispod somotnog sakoa čijim je licem dominirao nos i gospođu okrugle glave sa brižljivo natapiranom, retkom kosom u tamno lila kostimu, vrlo očuvanom i vrlo demode.
-Neizmerno vam hvala, spasili ste me otkaza a to danas znači da ste mi spasili život. Ako vas ikad put nanese, ja sam domar u osnovnoj školi Vuk Karadžić, svratite, bar na kafu, da vam se bilo kako odužim. Da sam znao kako će biti da sam bar poneo oraha da vam dam, ili da je leto pa da ima svežeg voća. Ja imam tu blizu neku zemlju, to mi je očevina, i tu tako gajim od svega po malo, voća i povrća, malo za svoje potrebe, malo nešto prodam na pijaci, snalaženje, šta će te, znate i sami kako je to danas.
-Dok čovek hoće da radi nema čega da se boji. –reče odsečan bariton.
-I dok može, moj gospodine. Da zdravi znamo koliko zdravlje vredi bolje bi ga čuvali.
-To je tačno, to ste lepo rekli.-nadoveza se gospođa.
-Mada, ne može se čovek od svega ni sačuvati. Ni od bolesti ni od ljudskih zala. Evo ja, ja sam dvanaest godina radio kao nastavnik, predavao opšte-tehničko, u toj istoj školi gde sam sad domar. I onda od jednom nova sistematizacija, to sve po političkoj osnovi. Pa ne mogu ja sad da se učlanim u neku partiju i da deci umesto gradiva predajem političku propagandu. Da idu da ubeđuju roditelje za koga da glasaju, šta li? Van svake pameti. Al’ nađu ti, neke sitnice, pa to naduvaju, dovedu svoje stranačke pajdaše, kao oni su roditelji i imaju pritužbe na mene, ne samo na mene, bilo nas je više tu. Oni, i ako imaju dece, ta deca nikad nisu išla u našu školu, ali to niko ne proverava, pošalju tako te pritužbe na ministarstvo i eto otkaza. Sin taman krenuo na fakultet, to je ogroman trošak. Još je on na budžetu od početka, odličan đak bio uvek, odličan student, gura redovno, zakleo sam se sam sebi: za njega ima da ima pa makar ja za ‘leba ne imao, da završi taj fakultet i da beži odavde koliko ga noge nose. Nikad ovde neće biti bolje.
-Bolje je bilo, pa smo prokockali, ima vekova da prođe da se krug ponovo okrene pa da ponovo dođe red na nas.
-Možda, samo ne znam hoće li uopšte biti nas kad dođe taj red. Ne nas lično nego nas običnih ljudi.
-Jel vaša gospođa negde radi, sa dve plate je opet lakše?-upita gospođa da skrene temu sa nerešivih globalnih zavrzlama.
-Nisam siguran, al’ znajući kakva je moja gospođa bila domaćica, sad verovatno Svetom Petru lično sprema odaje.
-O, žao mi je, nisam znala, izvinite. Moje saučešće.
-U redu je, hvala. Minulo je već par godina od kad nije sa nama. Grehota je reći, al’ da je bilo sreće njene, da kad nije moglo drugačije, da je otišla još godinu-dve pre, toliko se napatila, jadnica, da je mene nekoliko puta molila da joj skratim muke. Da sam imao samo desetinu njene snage i hrabrosti, verujte, ja bih to i učinio. Ali, i bog sebi bira bolje društvo. A naši mu doktori i ceo zdravstveni sistem mu u tome svesrdno pomažu, danas, u našim bolnicama može od obične kijavice da se umre, još ako nemaš para, za par dana ima da te nema. Bez dvesta grama kafe neće sestra da ti priđe noćni sud da ti donese, i to svaki put. Ili bombonjera, parfem, šta bilo. Ni čistačica neće oko kreveta da ti pomete ako joj ne daš bar sok i pomorandže što su ti doneli posetioci. A za doktore da ne pričam. Ako daš samo onoliko koliko su tražili možeš da dobiješ dijagnozu ali ne mora da znači da je tačna. Moju ženu su lečili godinu i po dana pogrešnim lekovima, mi davali koliko su tražili al‘ džaba, tek kad sam prodao auto, zato se sad i smucam po autobusima, i sve pare dao doktoru, su je ponovo pregledali i našli rak, da su je tako pregledali prvi put mogli su da je operišu, ovako posle godinu i po ono metastaziralo na sve strane. Pa ako hoćeš na hemoterapiju da ne čekaš šest meseci, plati. Pa ako hoćeš na zračenje odmah, plati. Pa još ti oni, doktori, ispod ruke prodaju neke lekove za imunitet, dvesta evra kutija. Prodamo stan, zamenimo za garsonjeru, pa sva ta razlika ode za lekove za par meseci. Pa ne znaš šta bi sam sa sobom, ti lekovi je drže u životu i samo joj se još više produžava agonija. Pa dođeš da nemaš više šta da prodaješ.
A ovamo te polupismeni partijaši ganjaju za neke izmišljene optužbe dece koju u životu nisi video. Dođeš do toga da jedan malo jači mraz u aprilu može da te otera na prosjački štap jer ti je to malo što ubereš i prodaš na pijaci jedini dinar. Al’ evo, daće bog da izdržim još dve-tri godine, da mali završi fakultet pa ću da se vratim gore na očevinu, prodaću garsonjeru samo da si gore ozidam, ma tri sa tri mi je dosta, samo krov nad glavom da imam, bez struje, bez vesti i dnevnika, pojedem što uberem, pa dokle izdržim, dosta mi je.
-Teško je sam živeti, pogotovo u starosti.
-Znam gospodine, ali ja sam, verujte mi, sit ljudi, ne dobrih ljudi, ali takvih davno nisam sreo. Verujete li mi ako vam kažem da su nas svi prijatelji napustili kad su saznali da se je Rada razbolela, u početku, dok još nisu mislili da je nešto ozbiljno su zvali, pitali, posle, kad su krenuli finansijski problemi, nigde nikog, ni na telefon da se jave kad ih zoveš. Rada kaže: što nam niko ne dođe, pa nije rak prelazan. Nije Rado, kažem ja, rak prelazan, al’ siromaštvo jeste, toga se oni boje da se ne zaraze od nas. Zato vam kažem, sam odoh da živim, u šumu. Nema više ljudi ovde, vi ste izuzetak, redak primer stare škole, ugrožena vrsta, zato sam ja i bio onako šokiran kad ste vi stali, znate li vi koliko sam ja dugo stajao tamo pre nego što ste vi naišli, i koliko je vozila prošlo pored mene? Zaprepastili bi se. Možete meni ovde stati, tu na ovu pumpu, i vi onda samo pravo za Kraljevo, eno imate tamo tablu.
Izašao je iz kola i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Spustio je torbu na ivičnjak i podigao kragnu kaputa da se zaštiti od oštrog jesenjeg vetra. Gospođa otvori prozor do kraja i pruži mu ruku za pozdrav.
-Čuvajte se. I pozdravite sina.
On sa obe ruke prihvati smežuranu šaku i srdačno je stisnu.
-Hoću, najviše na svetu vam hvala. Ako ikad budete kroz Čačak obavezno svratite. Srećan vam put i bog vas blagoslovio.
Kada je plavi karavan nestao u mraku on pređe na drugu stranu puta. Dlanom je proverio stepen neobrijanosti. Iz torbe izvadi malu crnu pločicu sa zihernalom i zakači na desni rever kaputa. Mesec je bio visoko, imao je još par sati noći. Podiže palac prema nadolazećim farovima.

Saobraćaj je u to gluvo doba bio redak, tek po neko vozilo na svakih desetak minuta, njegov podignuti palac ih je sve pozdravljao. Pogledom isprati tamnog terenca strane registracije i spazi par očiju uprtih u njega iz belog kombija sa plavim natpisom „Overnight expres“ koji je stajao na izlazu iz benzinske pumpe. Mladić iz kombija je konsultovao sam sebe još koju sekundu pre nego što je otvorio prozor.
-Dokle idete?!
-Gornji Milanovac!
-Ja idem gore za Beograd, al’ ne idem starim putem!
-Može do Takova, to vam je na magistrali, posle ću ja lako dalje.
-Pa ajd’, u ovo doba vam neće niko stati.
Stoper zgrabi svoju torbu i potrča ka kombiju.
-Ovde kod mene je malo tesno. Pazite, molim vas, da mi samo ove papire ne pobrkate!
-Ne sekirajte se, sklupčaću se ovde uz kraj, nećete ni opaziti da sam tu. Hvala vam mnogo mladiću, ne znam šta bi da vi niste naišli, celu noć sam tu.
-Verujte da nije svejedno, ni po danu, a kamoli po noći.
-Verujem, i verujte vi meni da ni meni nije svejedno sa kim ću sesti u kola. Ne znam dali je stvarno tako ili su nas samo isprepadali zadnjih godina sa kojekakvim pričama po novinama i televiziji, ali stvarno nije svejedno.
-I ne samo to, da vam kažem, svakakvih danas imate za volanom, ja sam stalno na putu i svašta vidim, i nervozni i bezobrazni i ludi, da sednete sa nekom budalom da vas ubije.
-O tome, da budem iskren, nisam ni razmišljao.
Mladić je nastavio da vozi ćutke i kraičkom oka pokušavao da odgonetne svog novog saputnika. Ostao je zaglevljen između utiska da stoper ima oko pedesetak godina ali izgleda vrlo mladoliko i utiska da ima trideset i neku ali deluje dosta starije. Koristio je svako svetlo, i ulična i farove u susret dolazećih vozila ali što je više gledao to je manje znao. Pokušaće pričom da izvuče neku činjenicu koja će mu pomoći da donese zaključak.
-Kakva je vas muka naterala da stopirate u ovo doba noći?
-Smrtni slučaj.-licem pokaza prema crnoj pločici na reveru u prilog, kao da je ona neosporan dokaz njegove tvrdnje.
-Moje saučešće.
-Hvala.
-Neko blizak?
-Ujak… Dvadeset godina ga nisam video… On me je odhranio… Da, blizak,… previše blizak.
-Zvuči komplikovano.
-Pa, i nije komlikovano. Odrastao sam bez roditelja. Oboje su poginuli u saobraćajnoj nesreći kad sam imao devet godina. Ja sam imao hronični bronhitis tad i poslali nas na more, pola plaća socijalno pola mi, tad je to tako išlo, i kad smo se vraćali, vozač autobusa zaspe za volanom i sleti u Lim. Šesnaestoro mrtvih, ja sam bio u šaragama, spavao, samo nas osam koji smo bili na zadnjem kraju autobusa smo preživeli, ja samo sa par ogrebotina, čudo, to je tad pisalo po svim novinama. Ni otac ni majka nisu imali živih roditelja, otac je bio jedinac i taj ujak mi je bio jedina rodbina, bilo je ili kod njega ili u sirotište. A i on je uvek bio malo čudan, nikad se nije ženio. Posle su za to krivili mene, ko će čoveka sa detetom na grbači, i to tuđim, al’ nije to bilo zbog toga, već tad je on imao skoro četrdeset pa nije ni pomišljao da se ženi. Vrlo brzo posle, kad sam se preselio kod njega smo postali „bliski“. Prvi put nisam imao pojma ni šta se događa, samo je legao pored mene, mislio sam da me teši zbog gubitka roditelja, mama je isto tako često ležala pored mene kad se uplašim ili nešto ružno sanjam, mazi me dok ne zaspim, kad je on počeo da me mazi pomislio sam da je valjda i tako normalno, svako se drugačije mazi, al’ kad je počelo da boli nisam baš bio oduševljen. Ali šta sam mogao, tad sam imao tek deset godina. Sa godinama je to postalo sve češće, skoro svako veče. Kad bih ga molio da ne on bi mi samo tiho šaputao: pssst, samo se opusti. Kad sam ušao u pubertet bilo me je sramota, svih, sebe samog, nisam znao šta da radim, nisam mogao od sramote nikog da pogledam u oči, postao sam usamljeni osobenjak, kao i on. U šesnaestoj, kad sam krenuo u srednju školu, su mi dijagnostifikovali nakolepsiju, predpostavili su da je posledica traume, od saobraćajne nesreće, nisu imali pojma o traumi u kojoj sam živeo svaki dan, zbog toga nikad nisam mogao da polažem vozački, i zbog toga sad celu noć čamim tu pored puta i čekam da me neko poveze. Doduše, ne znam ni zašto sam krenuo tako, k’o grlom u jagode, u po noći. On je posle, sve do sad, ostao sam, zato su mene zvali sinoć, mi smo jedan drugom bili i ostali jedina rodbina. Ja sam, čim sam završio srednju, taman sam malo pre toga napunio osamnaest, zbrisao od njega i nikad ga više nisam ni čuo ni video, ali sam sam ostao čudak, ni ja se nikad nisam uspeo oženiti, živoratim sam k’o pas, ma ni neku ozbiljniju vezu nisam nikad ostvario, dosta mi je intime za još tri života.
-Što ga niste nekome prijavili?
-Drugačija su to vremena bila, mladiću. Nije bilo ozbiljnih socijalnih službi, nemaš kome da se žališ. A i da imaš, gde i šta posle, i kako posle. Sve bi to izašlo na videlo, svi bi ti se posle ili smejali ili te sažaljevali, ni sa jednim ni sa drugim ne može da se živi normalno. Mislio sam da će, kad odem od njega sve biti normalno, nisam znao da će to sve ići zamnom do kraja života, da će mi to postati život. A i kažem ti da me je bilo neizmerno sramota, ovo je sad prvi put u životu da ja to javno nekom kažem, i to samo zato što je on mrtav. Ne znam hoću li moći ovo sve još jednom nekome ponoviti. Sreća u nesreći je da verovatno neću ni morati jer neću imati kome. Stanite mi na ovo proširenje, tu ću ja izaći.