Priča pisana za nagradnu igru FB grupe DELFI KUTAK
Bilo je to jedne zime. Najstrašnije zime mog života. Gospođa Depresija kako je sada zovem, ščepala me je u svoje kandže. Nisam mogla da se borim sa njom.
A onda si se ti pojavio. Zvao si samo da pitaš kako sam, i kada si čuo moje suze, sutradan si došao sa velikom Milka čokoladom.
Tvoja ljubav me je spasla. Bila sam na dnu. Želela sam da odem, da odem tamo gde su već bili toliki moji prijatelji i moji voljeni.
Nisi mi dozvolio. Ćutao si i mazio me po kosi kada sam plakala. Čvrsto grlio i ponavljao da će biti sve u redu.
Sa dna si me vratio gore. Učinio si da ponovo zavolim život, sebe, ljude, tebe.
Ponovo sam bila ona stara. Vesela, puna optimizma, energična.
Naša ljubav je bila velika. Velika kao nebesko prostranstvo, kao deset okeana.
Jesen se bližila kraju kada smo oboje saznali. Presudu! Neizlečiva bolest.
Ponovo me je uhvatila Gospođa Depresija. Telefonski razgovori sa tobom dizali su me po drugi put sa dna.
A onda je došla još jedna zima. Zima u kojoj sam izgubila tebe. Zauvek. Kako bolno zvuči ovo zauvek.
Sada kroz život koračam sama. Godine lete. Ne znam kako se ponovo voli.
Gospođa Depresija dođe, borim se, pobeđujem je. Očeličila me je valjda.
A tebe nema. Nema te i toliko mnogo nedostaješ.
Zauvek ću pamtiti tu zimu, zimu naše ljubavi. Topline, nežnosti. Zauvek će onaj delić mog srca biti tvoj..jer ostali delići su nestali tokom davnih jeseni, davnih leta..
To je bilo jedne zime..Zime u kojoj sam upoznala šta je prava ljubav..
Noćna šaputanja 