Čovek br.1.


Ovom pričom započinjem mini serijal priča ispovednog karaktera.
Napominjem da mi nije namera da se hvalim. Želim samo da podelim sa vama priče o LJUDIMA koji su ostavili trag u mojoj duši. O onim drugima više ne razmišljam.

 

Ne, neću vam pričati o bivšim partnerima. Ljubav se može osećati i prema roditeljima, deci, sestri, bratu, prema prijateljima… Ali i prema starijima od vas, onima koji su želeli da vas upoznaju lično, uživo,  sa kojima ste želeli da popijete piće, kafu, ali niste imali vremena..vi, a ne oni.

Čoveka o kome pišem večeras nema među nama već nekoliko godina. Kada pomislim na njega osetim tugu i ponos. Tugu jer više nije tu, a ponos jer sam znala da i on o meni misli sve najpozitivnije baš kao i ja o njemu. Nije važno njegovo ime, nije važno ni čime se tačno bavio, važno je da je bio ČOVEK u zlim vremenima kada su oko nas počeli da se pojavljuju neljudi.

Nesebično je pomagao svima, koliko je bilo u njegovoj moći. Ljude nije delio prema veri, naciji, boji kože, političkoj ili drugim orijentacijama.

Nije voleo neljude i nepravdu. Svojim radom je stalno ukazivao na nepravdu. Nije štedeo reči koje je upućivao lošim ljudima.

Kada je ON u pitanju nije postojalo neko srednje, neutralno osećanje. Ljudi su ga ili voleli ili mrzeli.

Odlično je radio svoj posao.  Sebe nije posmatrao kao neku „veličinu“ i kao nedodirljivog. Znao je da razgovara sa doktorima nauka kao i sa radnicima neke fabrike.

Dugi niz godina pratila sam njegov rad. Njegovo ponašanje, stavove. Poštovala sam ga, cenila, osećala ogromnu empatiju kada je On u pitanju. Nisam opsesivno razmišljala o njemu. Nisam ga jurila po ulicama velikog grada. Nisam tražila od prijatelja koji su ga poznavali da me upoznaju sa njim.

Jednog dana gostovao je u nekim novinama. Rubrika „Čitaoci pitaju, poznati odgovaraju“. Prva sam poslala imejl sa pitanjima. U sledećem broju tih novina dobila sam opširne odgovore i otvoren poziv da dođem u njegovu kancelariju na kafu i piće.

Preživljavala sam loše dane na poslu i nisam imala koga da pitam da me pusti sat, dva pre završetka radnog vremena.

Posle mesec, dva, odgovarao je na pitanja u nekim drugim novinama. Rubrika „Vaša abeceda“. Pod jednim slovom ostavio je moje ime. Dodao da to ime treba da bude hrabro i spremno da ostvari svoje želje.  Razumela sam poruku.

Pozvala sam poznanika koji je radio sa njim i zamolila ga da pita kada je ON slobodan da popijemo kafu i piće, koji su bili već  ugovoreni. Poznanik se javio posle sat vremena i jednostavno mi rekao- Dođi, za tebe je pronašao vreme. Čeka te.

Nije mi bilo dozvoljeno da napustim posao, iako tada nije bilo važnih i neodložnih stvari koje sam morala da obavim do kraja radnog vremena.

Kada sam posle izvesnog vremena počela da radim na drugom radnom mestu, moj pretpostavljeni je odobrio da odem kad zakažem sastanak. Nevažno je da li će sastanka biti u 9. sati ujutro ili u 2. popodne.

Pozvala sam sekretaricu tog ČOVEKA. U rasporedu je videla da je slobodan sledeće nedelje u toliko i toliko sati. Zakazala sam sastanak i bila veoma srećna. Najavila sam svom pretpostavljenom kada imam sastanak, a on se nasmejao i rekao mi- Vidi se iz daljine da sijaš. Drago mi je zbog tebe.

Nikada nisam otišla na taj sastanak. ČOVEK je pao na ulici. Nijedan prolaznik nije  pritekao u pomoć.  Pola sata kasnije, neko je ipak  pozvao Hitnu pomoć i policiju. Bilo je prekasno.

Sutradan sam otečenih očiju, nenaspavana došla ranije na posao. Moj pretpostavljeni je ušao u kancelariju u kojoj nikoga sem mene nije bilo, zagrlio me je kao prijatelj..i tiho, gotovo nečujno prozborio-Bednici, mislili su da je pijan a ČOVEK je bio bolestan. Glasno mi je rekao samo-Idi kući, imam po zakonu pravo da ti dam pet slobodnih dana i koristim ga sada.

Zašto nisam otišla? Zašto sam čekala? I još mnogo kajanja, krivice, preispitivanja.

Na groblju, nekoliko dana posle sahrane na koju nisam otišla jer su mi svi savetovali da ne idem zbog emotivnog stanja, ostavila sam jedan cvet.

*

Jedan pevač je napisao i otpevao pesmu čiji stihovi glase „Pljuju me, tuku, gaze, rade od mene sve, pitam se dokle tako, ja znam da ima mesta za sve“

Ti stihovi kao da su vizionarski napisani..važe za ČOVEKA ali i za mog pretpostavljenog koga i danas pljuju, tuku i gaze iako više nikome ne smeta, ne remeti ničiji mir…a ČOVEK je baš kao i ovaj kome je posvećen tekst.

 

 

Advertisements

Šapni nešto ako želiš...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s