Čovek br.2.


Upoznali smo se jednog letnjeg popodneva neke davne, davne godine. Sedeli smo u dvorištu zajedničke prijateljice. On je jeo trešnje i koštice pljuckao u pepeljaru, ja sam pila kafu i sok i usput grickala kikiriki. Pamtim te sitnice kao da su se dogodile juče ili pre pet dana 🙂

Tada je bio dobrodržeći gospodin kasnih srednjih godina, uspešan biznismen velike kompanije koji se priključio politici kako bi pomogao svojim prijateljima i mnogim ljudima koji su mu kasnije okrenuli leđa.

Iznenadila sam se kada me je prvi pozvao telefonom i rekao da bi želeo da popriča sa mnom o nekim stvarima. Ručali smo u prijatnom kutku njegovog restorana u kome se u pozadini čula rock muzika iz 60-tih godina.

Uz kafu smo razgovarali o poslu, politici i naposletku se dotakli tema iz privatnog života. Kada mi je rekao koliko ima godina, odgovorila sam mu da je generacija mog pokojnog oca. Pogledao me je i tihim glasom upitao o razlozima prerane smrti mog oca. U najkraćim crtama prepričala sam mu ceo svoj dotadašnji život.
„Ta razlika u godinama nas ne sprečava da postanemo prijatelji. Želeo sam da imam kćerku, nikada je nisam dobio.“ Popodne se pretvorilo u veče.
Javili smo se svojim porodicama gde smo, da ne brinu. Tada nije bilo mobilnih telefona. To je bio početak prijateljstva koje i dan danas opstaje. Ne viđamo se često, ali to ne znači da prilikom susreta ne možemo da pričamo opušteno i o svemu, kao pre.

Tri nedelje posle tog ručka Čovek je postao funkcioner stranke na lokalnom nivou. Tada sam primetila da se veoma razlikuje od ljudi koji su nas okruživali.
Satima smo razgovarali telefonom i njegova žena se ljutila. „Besmisleno je da sedite svako u svojoj sobi i da do zore tako pričate. Sedite kao ljudi oči u oči i pričajte uz kafu, jelo i piće“. Oboje smo zaključili da je njen predlog odličan. Od tada smo se viđali, ili u njegovoj ili u mojoj kući. Retko na javnim mestima. Nikada u prostorijama stranke. Znali smo da je tako najbolje. „I zidovi imaju uši“ sa osmehom mi je rekao jednog dana i predložio da za stranku radim u njegovoj kompaniji i da će mi on davati platu, a da će dobro razmisliti o mom trajnom zaposlenju kada se budu stekli uslovi za to.

Naučio me je da budem individualac u životu. „Samo se tako opstaje“. Pitala sam ga zašto smo onda u kolektivu kakav je bila tada velika opoziciona stranka.
„Tu smo da pomognemo prijateljima i ljudima kojima je pomoć potrebna. Bez pristajanja na ucene, kršenje zakona i bez naređenja.“

Naučio me je da budem perfekcionista u poslu, ali i da se odmor koristi da bi se bilo sa porodicom i najužim krugom prijatelja. Da je odmor za putovanja, bavljenje hobijem i uživanjima u životu.

Nikada neću zaboraviti koliko se lavovski borio da budem u njegovom kabinetu kada je postao funkcioner na lokalnom nivou vlasti. Tu „bitku“ je izgubio i bio je veoma razočaran zbog toga. Više od mene. Ja sam dobila posao najnižeg službenika, morala sam da radim dva posla istovremeno, što je bilo neizvodljivo.
Plakala sam te večeri tokom razgovora. „Ujutru dolaziš kod mene i čekamo tvoje novo Rešenje.“ Dva sata kasnije, kada sam se spremala da ugasim svetlo posle čitanja zvonio mi je telefon. Samo su on i prijatelj koga sam volela kao rođenog brata mogli da me zovu u tim kasnim noćnim satima. Javila sam se i čula glas tog Čoveka.
“ Sanjaj nešto lepo, sve sam sredio“. Ovu rečenicu ću pamtiti celog života.

Ujutru sam se javila šefovici i rekla joj da idem na kafu u kabinet. Našla je zamenu da radi umesto mene dok sam ja u kabinetu. Dok smo pili kafu otvorio je prozor i rekao mi da slobodno zapalim cigaretu. Znala sam da je nepušač i trudila sam se da zaboravim cigarete u njegovom društvu. U kabinet je upala Glavna i besno nas pogledala. „Vas dvoje niste normalni. To što vi ne spavate ne znači da drugi ne spavaju. Ovo je moglo da čeka do jutra.“ Bacila je papire na sto i izašla. Jedno radno mesto, koeficijent za platu koji nije stajao na prethodnom Rešenju. „Pokušali su da zanemare da imaš položen stručni ispit i da ti bez razloga daju dodatni posao“. Opsovao je a ja sam rekla da silazim dole da radim. “ Idi i radi, idemo negde posle tri.“ Bila sam iznenađena kada sam videla gde idemo i šta radimo. „Samo u tebe imam poverenja. Ostali su, znaš i sama šta“.

Obožavala sam što smo jurili po gradu. Volela sam brzu vožnju isto koliko i on sam…ali je retko vozio brzo kada me je vraćao kući, kako bi razgovor trajao duže.

Kada mu se dogodilo nešto najneprijatnije što je doživeo do tada, bila sam jedina koja mu nije okrenula leđa. Pet dana svog godišnjeg odmora sam provela sa njim. Slao je vozača po mene ukoliko sam nije mogao da dođe. Razlozi za krivičnu prijavu su postojali a mi smo bili nemoćni. Nismo znali prezime tog mafijaša koga smo prvi i poslednji put videli te večeri u vreme incidenta. Bili smo razočarani, ljuti, nemoćni.

Nedugo zatim oboje smo rekli „Dosta“ najporočnijem nečoveku. Druženje smo nastavili, ali ga proredili. Viđali smo se u veselim i tužnim trenucima koji su bili deo naših života.

Danas se retko viđamo, ali se obavezno čujemo za rođendane-iako ih godinama ne slavimo..i za praznike koje čestitamo jedno drugome.

Ovu priču pišem kako bi ostao trag o jednom Čoveku koji je i dan danas Čovek..za razliku od mnogih koje sam sretala na ovoj stazi koju zovemo život.

Uskoro sledi treća i poslednja priča kojom završavam mini serijal priča ispovednog karaktera.

Advertisements

Šapni nešto ako želiš...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s