Zameniku gradonačelnika


Zameniče, na moju veliku žalost, posredno se poznajemo. Ipak, to površno poznanstvo ne znači automatski da moram da te prihvatim kao poznanika.

Pišem ti kao zameniku, a ne kao poznaniku.

Zameniče, može li se znati zašto toliko mrziš Beograd, Beograđane i tvog bivšeg stranačkog kolegu Dragana Đilasa? Udaraš niske udarce tom čoveku.

U jednom od svojih prvih obraćanja javnosti rekao si da ti Beograd liči na kasabu i da ćeš od njega napraviti moderan grad, metropolu.

Umesto modernog grada, Beograd danas, ovako raskopan, razrovan, posečenih stabala u Košutnjaku, sa uništenim Kalemegdanom liči stvarno na neku kasabu iz 19 veka.

Beograd izgeda kao da su na njega bačene bombe, one iz aprila 1941.godine. Da li je to bio tvoj san Gorane-zameniče? Svetiš se Beogradu i Beograđanima iz samo tebi znanih razloga.

No, da se vratim na čoveka koga opsesivno mrziš.

Prvo, uporno tvrdiš da je gospodin Dragan Đilas lopov. Pobogu, znaš valjda šta se radi sa lopovima? Kada uhvatiš lopova, zoveš policiju, onda ga sud procesuira i lopov ide u zatvor.

Ti i tvoji šefovi imali ste za ovih sedam godina xyz prilika da čoveka strpate u zatvor. Ne možete. Nemate nikakve dokaze. Čovek nije lopov.

Gorane, da li si zaboravio šta je urađeno u Beogradu dok je gospodin Dragan Đilas bio gradonačelnik? Zaboravio si?

Okej, tu sam da te podsetim. Ja se sećam, nemam amneziju.

1. Đaci osnovnih škola dobijali su besplatne udžbenike.

2. Mame i novorođena deca u Beogradu, po izlasku iz beogradskih porodilišta dobijale su pakete od Grada Beograda- pelene, kreme za negu beba i slične stvari.

3. Najstariji Beograđani, sa najnižim penzijama, dva puta godišnje dobijali su novčanu pomoć.

4. U svim beogradskim opštinama postojali su Humanitarni fondovi i opredeljena finansijska sredstva koja su se dodeljivala najsiromašnijim sugrađanima, bez obzira na stranačku i drugu pripadnost.

5. Sređena je ulica Bulevar kralja Aleksandra. Stara, bolesna stabla su isečena po odluci stručnih lica a na njihovim mestima zasađena su nova stabla. Ta ista ulica je ponovo popločana. Nijedna kocka se još nije pomerila, što znači da je dobro urađeno. Znamo kako si ti „sredio“ Trg Slaviju.

6. Napravljen je most na Adi koji je danas najlepši most u Beogradu.

7. Na Novom Beogradu su napravljene predivne, široke avenije za šetnju i za bicikliste. Nijedno drvo nije posečeno.

8. Da, uveden je sistem BusPlus, ali taj sistem naplate gradskog prevoza postoji u celom svetu. Osobe sa invaliditetom su lako dolazile do te besplatne BusPlus kartice. Procedura je bila jednostavna i nije se pisala nikakva molba Sekretarijatu za saobraćaj.

9. Plate i ostala primanja u beogradskim opštinama i javnim komunalnim preduzećima bile su pristojne. Ti si ih zameniče danas drastično smanjio.

10. Svi funkcioneri i zaposleni u Gradskoj upravi kao i u beogradskim opštinama imali su prave diplome. U retkim slučajevima, kada bi inspekcija utvrdila da neko ima lažnu diplomu, odmah se reagovalo- ovde mislim pre svega na beogradske opštine.

I da ne nabrajam dalje..Ono najvažnije, svi, bukvalno svi funkcioneri u Gradu i u beogradskim opštinama bili su LJUDI. Humani pre svega i iznad svega.

Svi mi, koji smo radili u vreme dok je gospodin Dragan Đilas bio gradonačelnik, bili smo servis građana, na prvom mestu.

Sećam se i da su predsednici beogradskih opština primali građane i odgovarali na njihove molbe, zahteve, pritužbe.

Danas to nije slučaj. U jednoj beogradskoj opštini, grupa građana je pisala predsedniku. Nikada tu grupu građana predsednik nije primio, niti je odgovorio na pismenu molbu. Čak je rečeno da „predsednik ne čita molbe i zahteve“.

Ovo odgovorno tvrdim jer sam bila, svojevremeno, jedan od potpisnika peticije-molbe na koju predsednik nije odgovorio, čak ni sa rečenicom da opština nije nadležna.

Mogla bih još da pišem. Neću, i ovo je previše.

Na kraju moram da kažem da si me neprijatno iznenadio svim svojim postupcima od kako si postao zamenik.

Dobronamerno te savetujem, povuci se sa tog mesta i pre isteka mandata. Povuci se, idi…to te moli većinski Beograd. Mole te Beograđani koji sada trpe ovaj saobraćajni haos. Molimo te svi mi koji tugujemo zbog seče stabala u Košutnjaku i koji tugujemo zbog Kalemegdana kakav je danas.

Molim te i ja, kao tvoja površna poznanica. Idi i pusti ljude koji vole ovaj Beograd da ga konačno srede i urede onako kako žele Beograđani.

Fotografija preuzeta odavde

Advertisements

Slave@svadbe@sahrane


Neobjavljeni tekst napisan 22 oktobra, pre nekoliko godina

U danu iza nas obeleženo je 73 godine od stradanja đaka i nastavnika u Kragujevcu.
Tim povodom većina mojih prijatelja i poznanika stavila je na svoj Fejsbuk zid youtube spot pesme Desanke Maksimović „Krvava bajka“.
Fenomen kolektivne tuge bio je prisutan na svim društvenim mrežama.
Ovaj fenomen srećemo i kada su velike krsne slave u pitanju. Takođe, kolektivno se radujemo pobedama u sportu i kolektivno žalimo kada umre neko od poznatih ličnosti.
Ne mogu a da se ne zapitam, koliko iskreno se radujemo i koliko iskreno žalimo? Da li baš sve, od Nove godine do slava moramo da čestitamo na Fejsbuku i ostalim društvenim mrežama i moramo li biti kolektivno tužni zbog smrti nekog glumca, pevača ili nekog poznatog iz drugih društvenih sfera?

Nemam ništa protiv tog postavljanja veselog i tužnog statusa na Fejsbuku. Pitam se samo da li moramo baš sve da prokomentarišemo na internetu i da li to znači da smo in i društveno prihvaćeni ukoliko se priključimo drugima.

Čovek je socijalno biće i on teži da bude ravnopravan član zajednice. To je odgovor na pitanje koje me muči.

Šta je sa onima koji se ne priključuju kolektivnoj radosti ili tuzi? Da li će biti odbačeni od društva i proglašeni egoistima?

Pripadam nekoj zlatnoj sredini, što znači da čestitam prijateljima Novu godinu, Božić, Vaskrs i postavljam ponekad tužne statuse kada me dirne nečija smrt ili nečija sudbina.

Ne želim da se utapam u masi, i da obeležavam javno baš sve. To ne znači da nisam upoznata niti da mi nije stalo. Naprotiv. Samo ne želim da budem uniformisana i da radim ono šta rade ostali.

Ne osećam da sam zbog toga izopštena iz internet sveta. Jednostavno, neke slave, svadbe i sahrane proživljavam u stvarnom svetu, van mreže.

Koliko je internet zaokupio sve nas? U kojoj meri i zašto? Koliko živimo u off line životu?

Ovo su sve pitanja na koja ne znam tačan odgovor. Možda će ga znati neke buduće generacije.

Pomozi mi, i ja ću jednom tebi pomoći


21.vek u kome trenutno živimo savremenim načinom života doneo je brojne promene u oblasti medicine, nauke, tehnologije…Ipak, u ovom novom veku se nešto nije promenilo.

Siromaštvo je prisutno u celom svetu. Sa druge strane, sve je više hedonista koji uživaju u luksuznim putovanjima, na egzotičnim i manje egzotičnim destinacijama.

Srbija je zemlja sa visokim stepenom siromaštva. Ali, i kod nas postoje hedonisti koji troše novac na putovanja, letovanja, zimovanja, skupe restorane.

Nemam ništa protiv hedonizma i hedonista. Imaju ljudi novca i vremena i zašto da ne žive onako kako misle da je najbolje živeti.

Međutim,  samo mi se nameće pitanje- da li hedonisti, bogati i manje bogati, pomažu ljudima u nevolji. Odgovor na ovo pitanje ne znam.

Ja nisam hedonista i nemam puno novca. Imam veliku empatiju i pomažem svima kojima mogu da pomognem, da učinim, bar na jedan dan, srećnim.

Pomogla sam, a meni su takođe pomogli kada mi je bilo teško.

Poznavala sam ženu koja je tokom devedesetih godina, preko svojih veza, zaposlila desetak ljudi.

Svi oni koje je zaposlila bili su u teškoj finansijskoj krizi i pomoć im je bila potrebna.

Svako može da pomogne onima koje poznaje a koji su u nevolji.

Pomoć ne mora da bude posao, niti novac. Pomoć je i kada pružimo ruku prijateljstva nekome kome je teško. Ponudimo prijatelju ili prijateljici da bude kod nas dok se stan ili kuća renoviraju ili zidaju.

Pomoć je kada ostavljate hleb pored kontejnera da bi ga uzeo neko ko nema novac ni za tu osnovnu namirnicu.

Mnogo je vrsta pomoći, ne moram da ih nabrajam.

Postoji narodna izreka „ Čini dobro i dobro će ti se vratiti “.

Da li ste nekome i kako pomogli? Da li vam se dobrota vratila?

Na vratima….


Kasno popodne. Napolju pada kiša, ona sitna, dosadna. Vraćam se iz grada, ništa nisam jela, a treba da idem na još jedno mesto.

Na vratima pekare u mom kraju, izuzetno snabdevene i poznate u gradu, stoji dečak. Ima možda dvanaest ili manje godina. Ne možemo mama i ja da procenimo.

Otvara vrata pekare i pušta nas da uđemo. Bacam pogled na njega. Iznošene patike, tanka jakna, stara trenerka.

Kažu da se pica još peče i da sačekamo desetak minuta. Okej.

Dečak otvara vrata i zatvara ih. Napolju, uz cigaretu, pričamo mama i ja. Gledamo u dečaka. Da li radi u pekari ili se sklonio od kiše?

Ulazimo ponovo unutra. Mama pita dečaka da li je gladan. On je gleda i kaže da nije.

Nudi ga da mu kupi sendvič, sok i kolač. Odbija, kaže da neće.

Prodavci u pekari sležu ramenima.

Kupujem picu, i još ponešto, dobijam limunadu gratis. Dečak se sprema da otvori vrata. Mama ga gleda i on vrti glavom. Neće ni novac.

****

Kod kuće posle još jednog obavljenog posla pijem kafu. I ne mogu a da ne mislim na dečaka.

Niko mu od roditelja tu ne radi. Bio bi iza pulta i bio bi veseo.

Ima tužne oči. Krhke je građe. U iznošenim patikama a napolju kiša i hladno je.

Gde su mu roditelji? Da li rade negde za platu nižu od dvadeset hiljada? Ima li brata ili sestru?

Hiljadu pitanja u glavi, a odgovora nema.

****

Danas se raspisuju izbori. Počinje i zvanično haos na društvenim mrežama

Apeli za pomoć siromašnima biće u drugom planu.

Srbija je siromašna. Ljudi umiru od gladi. Ljudi umiru jer nemaju novac za lekove. Ljudi umiru jer im je isključena struja i na minus 10 su bili u hladnim kućicama.

U medijima kažu da je najviše sahrana bilo u januaru ove godine. Rekordan broj.

****

A neki se na Fejsu šepure po restoranima. I srećni su.

Kažu da žive u svom „mikrokosmosu“ i veseli su.

Ja ne mogu da živim u tom „mikrokosmosu“ ma šta on značio.

Krivo mi je što je dečak odbio da mu mama kupi nešto. Mogla je. Mogla je i da mu da novac.

Ne, ne hvalim se.  Nemam razloga da glumim „majku Terezu“. To nije u redu, nije ispravno.

Samo kažem da bih između restorana i kupovine hrane za neke siromašne ljude izabrala te siromašne ljude.

Nisam slepa. Nisam ni negativac.

Ovo je stvaran život. Ne možemo zatvarati oči i praviti se da ne vidimo, da ne znamo.

To rade samo sebični ljudi.

Nemojte da budete sebični. Okrenite se oko sebe. Na vratima još neke pekare možda stoji drugi dečak.

I ne okrećite glavu od onih koji prose. Mnogi to rade jer ih je muka na to naterala.

Ne bežite od nesreće, nije prelazna bolest.

Budite ljudi…ako možete…

Facebook ili Twitter, odlučite sami :)


Danas sam na Fejsu pisala o Twitteru.

Fejs koristim za četovanje sa dvoje, troje prijatelja. Igram ponekad i igricu koja traje satima, ali me opušta. Fejs mi treba i zbog bloga.

Ovo su jedine, ali zaista jedine prednosti Facebooka po mom mišljenju. Kontakt sa prijateljima koji su vam dragi i sa rodbinom iz inostranstva, igrica koja opušta i ukoliko imate svoj blog, ili obavljate neku delatnost važno je da imate FB stranu.

Ovaj stav imam već jedno izvesno vreme i zaista, da nemam prijatelje, rodbinu i da nemam blog, ugasila bih nalog.

Postaje dosadno i naporno mesto. Tačno znam da će Pera postaviti objavu o Gospodaru, Mika neku muziku, Ceca neki stih, a Veca selfi. I onda će pljuštati komentari na sve strane.

Na Fejs grupama stanje je očajno.  Ljudi čeznu da se svađaju, da pljuju i vređaju jedni druge iako se nikada nisu uživo sreli, niti imaju nameru. Vlada i jednoumlje. Kako admin kaže, svi moraju da igraju. Ko neće, leti ili biva marginalizovan i degradiran.

Smučilo mi se. Zaista mi se smučilo.

****

Na Twitteru ima priče o politici, cenama, priča se i o neslobodi medija…Ali..

Ima toliko kreativnih i zanimljivih ljudi koji sa malo reči kažu sve.

Ja lično nemam pratioce niti pratim one koji šire negativnu energiju. Smejem se simpatičnim tvitovima. Šerujem humanitarne apele. Četujemo u nizu ispod zanimljivih statusa.

Inbox je odličan. Ne može da ti pošalje poruku neko ko ti nije pratilac iliti prijatelj kako Fejs kaže.

Informacije brže dolaze do Twittera nego do Fejsa.

Ukratko- biram Twitter 🙂

A vi, kako želite. Izaberite pametno 🙂

Kad agresivna manjina „ubije“ većinu


Ubijena sam. Ubijena sam zato što verujem u Boga, zato što mislim da je porodica najvažnija, zato što ne pratim trendove pristigle sa Zapada. One loše trendove u kojima se veličaju anomalije i poroci.

Želela sam da zatvorim blog i da prestanem sa pisanjem. Međutim, time bih dozvolila da me manjina u potpunosti pobedi! A ja sam borac, hrabra u svemu. I ne plašim se.

Danas je manjina pobedila u jednoj dužoj diskusiji vođenoj na Fejsbuk grupi. Manjina kažem, a mislim na ljude koji se zalažu za toleranciju, mir, i pripadaju LGBT populaciji.

Odgovorno tvrdim da ta populacija nije tolerantna, i da guši slobodu govora svima koji misle drugačije.

Padaju teške reči na račun onih koji misle drugačije. Vređanja, niski udarci, pozivanje u pomoć nekih boraca za ljudska prava. Zašto?

Jedna porodična žena se oglasila i napisala da se ne slaži sa krilaticom Gej je ok, parafraziram je. I skočili su odmah oni koji se bore za prava LGBT populacije. Pretnje sudom, policijom..čemu sve to? Zbog iznetog ličnog stava?

Da li je uveden verbalni delikt? Po zakonima ove države zabranjeno je pozivanje na nasilje.

Član 46.

Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.

Ovo piše u Ustavu Republike Srbije. Ustav nije menjan.

To znači da svako može slobodno da izrazi svoje mišljenje ukoliko ono ne poziva na nasilje i linč onih koji drugačije misle.

Nisam homofob ukoliko smatram da GEJ NIJE OK.

Ta populacija mi ne smeta. Ljudi su na prvom mestu. Ali, ne želim da oni kao manjina imaju veća prava i veću zaštitu od nas koji ne pripadamo toj populaciji.

Nikoga ne mrzim. Nikoga ne pozivam na mržnju. Vređana sam zbog svoje veroispovesti.

Nisam žrtva, ovde ne kukam, ne žalim se. Samo konstatujem sadašnje stanje. Loše se osećam. I to je moje pravo, da se osećam loše. Nije konstatno takvo stanje. Imam puno veselih dana, običnih dana u kojima se smejem od srca.

Agresivni su. Svojom agresijom dolaze do cilja. Slični su sa još jednom manjinskom grupom. Neću da navodim kojom.

Neka ih. Ubili su me možda privremeno..ali tu sam..i neću da ćutim.

Подршка Професору!


Нисам просветни радник. Немам децу која иду у школу. Међутим, не могу да останем равнодушна када знам да је једном човеку неправедно одузето право на рад. Одузета му је лиценца и он не може више да ради у школи. По закону који није праведан, ниједна школа у Србији нема право да га запосли.

Шта је професор Милојевић „згрешио“ па је донета оваква драконска казна?

Предавао је паралелно у гимназији и у основној школи што није спорно.

Два ученика основне школе су дремала на његовом часу. Он је спустио књигу између њих, да би их мало разбудио. Да ли је он тукао ту децу? Да ли је ту децу сексуално злостављао? Да ли је убио ту децу? НИЈЕ!

У то време, професор се супроставио директорки основне школе због издавања школског простора. Због тог конфликта није добио отказ, нити му је одузета лиценца, али је директорка школе покренула дисциплински поступак због физичког злостављања деце. Покренут је радни спор. Суд је донео коначну одлуку и професор је добио отказ у гимназији у којој је радио, и одузета му је лиценца за рад.

Ђаци гимназије у којој је предавао организовали су протесте.

Шира јавност је упозната са „случајем“ путем медија.

*****

Посао учитеља, наставника, професора не могу да раде људи који не воле децу и свој позив. Професор Милојевић је био омиљени професор, иначе деца не би простествовала, зар не?

***

Моја ујна је професор руског језика у пензији. Предавала је руски језик, и због потребе посла ишла је на усавршавање и положила испите за рад са децом нижих разреда. Била је и учитељица. Строга, али праведна. Деца су је волела.

Можда би и она данас, да није у пензији, изгубила лиценцу јер је била строга?

***

У срцу носим сећање на мог разредног, професора српскохрватског језика и књижевности. Сваког понедељка ујутру, професор Бошко ишао је од клупе до клупе и прегледао нам уши и нокте 🙂  Проверавао је да ли смо здрави, чисти и уредни стигли у школу. Морали смо да покажемо и да имамо папирнате марамице, у случају изненадне кијавице или мучнине. Понашао се као отац према нама. Строг али праведан. Отац који воли сву своју децу.

Волела сам и раније српски језик, али је професор Бошко, данас покојни, учврстио моју љубав према писању, читању, према књижевности у целини.

Да ли би и он данас изгубио лиценцу за рад јер нам је завиривао у уши, у нокте, и бринуо да ли смо здрави дошли у школу? Вероватно би и то данашња просветна власт оценила као злостављање ученика.

****

Намерно сам направила дигресију споменувши ујну и мог разредног старешину, да бих дочарала како је то било у школи у „моје време“.

****

Дајем пуну подршку професору Владимиру Милојевићу. Одузето му је Уставом загарантовано право на рад. „Дрзнуо“ се да се супростави одлукама директорке једне основне школе. „Дрзнуо“ се да покрене радноправни спор за враћање на посао.

У овим смутним временима, временима када се не цени знање, временима у којима људи морају да ћуте пред вишим истанцама, да жмуре када виде да се ради нешто мимо закона, да ћуте како не би увредили власт, професор је ХРАБАР ЧОВЕК. Због своје храбрости он данас испашта.

Уколико не може да ради посао за који се школовао, и не може да ради са децом коју воли, шта преостаје овом човеку?

Да ради посао за који се тражи нижи ниво образовања? Да студира још један факултет, односно да се преквалификује како би нашао посао?

Познато је да све фирме, сва предузећа траже потврду да неко није кривично гоњен и да нема „мрљу“ како би засновао радни однос. Познато је такође да су данас чланске картице одређених политичких странака улазница у разне институције, фирме, предузећа. Ко данас нема чланску картицу нема посао.

****

Неправда, узвикнуо би некадашњи цртани јунак Калимеро.

Неправда! Понављам то и у себи на сав глас.

Боли ме неправда. Боли и смета ми пасивност других људи који ћуте и сагињу главу.

****

Шта се догодило са оним професорима који су били у вези са неким ученицама, и професоркама које су биле у вези са ученицима? А са професорком која је била наркоман? Писала је штампа о томе и ућутала се.

“ Свако чудо за три дана“, то је принцип данашњих медија. И став јавности, по многим питањима.

***

И на крају, још једном- пуна подршка професору Милојевићу и ученицима гимназије који протествују због његовог отказа.

Свима онима који ћуте јер мисле да им се неправда неће догодити немам ништа да поручим.