Ne volim leto


Eto, ne volim leto. Ne volim paklene vrućine. Ne volim letnje oluje. Da mogu, izbrisala bih leto, jesen i zimu iz godišnjih doba. Ostavila bih samo proleće.

Leto mi donosi jaku nervozu i blagu depresiju. Donosi mi i tužna i lepa sećanja.

Leto me asocira na tatin odlazak zauvek. Koristim ovu frazu jer ne volim onu reč umro. Leto me podseti na rođendan, a ja rođendan ne volim.

Nekada davno, u ovim letnjim mesecima, nestrpljivo sam čekala da se On vrati sa godišnjeg odmora jer mi je mnogo nedostajao.

Samo je jednom, od vina, tuge i neke tihe sreće zanosu postojala mogućnost da zajedno odemo na odmor.

Mogućnost je nestala kada je prestalo dejstvo crnog vina, kada su tuga i sreća nestale a mi se probudili iz sna koji je trajao sat, možda dva. Budni smo sanjali.

Sećanja..ah pusta sećanja od kojih se danas samo životari, a nekad su se ti dani živeli.

Nasmejana i draga lica, otišla od mene, ne svojom voljom.

Šetnje na Avali. Druženja u Diziju. Bracine pesme. I jedan strašan događaj koji uporno potiskujem.

Kakvo je danas moje leto?

Ispunjeno nervozom i blagom depresijom. Užurbano. Dani mi prolaze žestoko brzo.

Leto sa čestim glavoboljama koje rešava samo Kafetin.

Nesrećno leto. Sumorno. Prazno. Bez trunke radosti. Leto u kome maštam da se bar jedan dan iz prošlosti vrati. Možda onaj u kome smo pili hladno crno vino i budni sanjarili.

Definitivno, leto me podseća na Njega. Ne volim ga više, ali je ostao zarobljen u jednom deliću mog srca u kome će ostati zauvek.

Ne mogu i ne želim da kopam dalje po prošlosti. Šta mogu da iskopam? Lepo sećanje na boravak u mom dragom gradiću..i dolce vita život koji je trajao dok me oluje nisu slomile.

Neću da se sećam brojnih odlazaka na ortopediju „Banjica“..i na gips koji se nosio oko tri nedelje.

Ma, NEĆU više da se sećam svih onih dana kojih više nema i koji se nikada neće vratiti.

Onima koji  ponekad kažu da je meni super, da i dalje živim dolce vita životom poručujem- nemojte želeti da budete JA. To vam ne preporučujem.

Odlazim, dovoljno sam mračila..možda treba da pokušam da zračim..iako znam da je to teško..Teško ovog leta..

Advertisements

Moj svet, nostalgično putovanje u prošlost


Slušala sam večeras na Naxi radiju pesmu „Moj svet“ grupe S vremena na vreme i odlutala sam lagano u prošlost…

Jedan Braca je u kafiću „Dizzy“ pevao petkom i na žurkama ovu pesmu. Pre nego što bi seo za improvizovani podijum, Braca bi sa nama popio neku žestinu i dogovarao se o repertoaru za to veče. Uvek se na listi nalazila pesma „Moj svet“. Svi smo je voleli.

Sećam se…Sale M je slučajno došao u kafić i od tada je bio redovan gost. Moj prijatelj Sale sa kojim sam nekada, u nekom drugom životu, bila bliska.

Ujka Vanju smo dovele sestra i ja. Oduševio se baš kao i Sale, i tu je slavio rođendane, tačnije dva rođendana, jer je dve godine radio kafić.

Bila su to davna, lepa vremena. Sećam se kako sam pomagala konobaru u pravljenju toplih sendviča. Moralo je nešto da se jede posle žestine.

Nikada mi nije bio problem da sama uđem u kafić. Ukoliko bi društvo kasnilo, sedela bih sa vlasnikom i sa Bracom.

Braca je rođeni Sarajlija koji se sticajem okolnosti našao u Beogradu i koji je ponovo, sticajem okolnosti, počeo da peva i svira po kafićima. Ima čaroban glas. Ne pišem o njemu u bivšem vremenu jer znam da je još živ, samo je par godina stariji od mene.

Počeo bi nastup sa Stonsima ili Bitlsima, nastavio sa nekim mekšim pankom i rokom pa bi se prebacio na „domaćice“. Na lagane stvari koje ispunjavaju dušu.

Svi smo bili veseli, zgodni, mladi. Ukoliko bi nekome tuga preletela preko lica, Braca bi znao da pogodi pravu stvar i da razveseli pesmom.

Nedostaje mi sve to. Nedostaju mi Braca i vlasnici kafića, i društvo koje se okupljalo, nedostaje mi večeras Sale M..

Na ovo nostalgično putovanje u prošlost krenula sam zbog jedne pesme. I zaista je taj moj svet bio čaroban i lep.

Komšijama nije smetala muzika, i sami su bili gosti kafića. U mojoj šupi je bilo skladište, nekad punih, nekad praznih gajbi pića. Zato smo sestra i ja plaćale posebne cene pića.

U mojoj kući koja se nalazila tačno preko puta Dizija, pored skladišta, postojao je i „dragstor“. Kad nestane crna ili nes kafa, ili šećer, vlasnik, tačnije vlasnici su znali gde mogu da ih nađu. U to vreme nije bilo prodavnica koje su radile non-stop.

Atmosfera koja je vladala u Diziju ne može da se opiše onima koji nikada u svom kraju nisu imali neki „svoj“ kafić. Oni koji su imali jedno takvo mesto, znaju koliko je ono značilo.

Dizzy je svima nama značio. Petak je bio dan za opuštanje, za muziku i bezbrižno ćaskanje.

Ovo vreme je sada iza mene. I moj svet više nije čaroban i lep. Ali je podnošljivo..ne žalim se..mada bih rado, da mogu, odlutala bar na jedan dan u taj kafić..želela bih da sretnem te ljude i da čujem pesme…

Život nas je razdvojio. Možda će nekad život i da nas spoji. Nikad se ne zna. Život je čudo.

Posvećeno Maksi, Braci, Saletu M koga više nema, ujka Vanji i svima nama koji smo dane i noći provodili u kafiću Dizzy

Nisam čitao-čitala, ali mi se ne sviđa


Na sociološku, a možda i psihološku pojavu kritike autora do sada nisam toliko obraćala pažnju. Sada, kada aktivno mnogo čitam i pričam i pišem o pročitanim knjigama pojedinih autora primećujem da ta pojava „Nisam čitao-čitala, ali mi se ne sviđa“ uzima sve više maha.

Ovim ne izražavam svoju tugu i bes, jer nisam samo ja na tapetu pojedinih „kritičara“. Oni kritikuju sve knjige i sve autore koji im se, iz raznoraznih razloga, ne dopadaju.

O ukusima kada su književnost, muzika i filmovi ne treba raspravljati. Ali…verovatno je do mentaliteta naših ljudi da znaju sve najbolje, od fudbala preko politike do književnosti.

„On-ona je loš pisac. Nemam nameru da čitam neka pisanija“. Ova rečenica se čuje u svakodnevnom životu ali i na društvenim mrežama.

Nervira me ta pojava iz jednog jednostavnog razloga. Ne znaš ništa o tom autoru, ne znaš da li je dobio neke nagrade, a moraš da vređaš i želiš da poniziš ne samo autora već i njegove čitaoce.

Kao tinejdžerka sam čitala knjige Danijele Stil. Danas u odraslom dobu, taj žanr mi ne leži. Nikada nisam imala potrebu da pišem o toj ženi koja je prodala milione svojih knjiga i čija dela čitaju i mlade devojke i starije žene. To je njen stil pisanja, to su njeni čitaoci. Zašto bih vređala autora i knjige i čitaoce?

Ružno je kad ne pročitaš nijednu knjigu nekog pisca, stranog ili domaćeg, a ospeš paljbu kao da ti je taj pisac uradio nešto grozno u životu.

Ne, ne laskam piscima i nemam nameru da ih branim. Samo iznosim činjenice i pišem o pojavi koja je loša.

Najiskrenije ne razumem ljude koji vole uživo da kažu ili ostave na nekoj društvenoj mreži svoj hejterski komentar.

Prihvatljivo mi je kad mi neko kaže „Ne smaraj sa tom knjigom i sa tim piscem, ne zanima me“ ili kad taj neko na društvenim mrežama zaobiđe tu objavu o knjizi-romanu autora koga ne voli.

A zašto bismo voleli ili mrzeli ljude koje ne poznajemo lično? Ja mogu da volim samo nekoga koga poznajem.

A muzika, film ili knjige mogu da mi se dopadnu..i mogu lucidno da se zaljubim u glavnog junaka nekog romana, ali, to je druga priča.

Ko su ljudi koji kritikuju pisce i njihove knjige?

Da li su to ljudi koji se nisu ostvarili na polju književnosti? Da li su oni snobovi i vole neke klasike o kojima se govori u njihovim elitnim krugovima?

Ili su to ljudi koji prepodne mrze sebe a popodne ceo svet?

Ne znam. Nisam psiholog, nisam psihijatar i neću dublje da ulazim u analizu tih ljudi.

Ukoliko vam se neki pisac ne dopada, ne dopadaju vam se ni knjige koje je napisao- ćutite ili argumentovano kritikujte jer ste pročitali jednu ili dve knjige autora pa ste stekli mišljenje o njemu.

Ali, ukoliko niste pročitali nijednu knjigu a želite da kritikujete i knjigu i pisca…molim vas, ne radite to. Mnogo je ružno, mnogo je tužno.

Uživajte u ovom popodnevu..i čitajte…Čitajte ono što volite, ono šta vam drugi preporučuju…Čitajte, jer čitanje oplemenjuje dušu.

Mladi i neafirmisani pisci


Napomena: Moj blog i Fejs prijatelj Shonery jedan je od retkih mladih pisaca koji ne spada u grupaciju ljudi o kojima će biti reči u ovom tekstu.

– Mladi i neafirmisani pisci –
ili kad se bes i tuga još nisu stišali u tebi

Posvetila sam dosta tekstova mladim i neafirmisanim piscima. Radila sam sa nekima od njih intervjue, pisala o teškoćama koje imaju prilikom objavljivanja svojih knjiga..apelovala sam da izdavačke kuće obrate pažnju na njih, na nove nade srpske književne scene.

Danas ću o pojedincima pisati na malo drugačiji način. Svako od nas ima svoje lice i svoje naličje, i neafirmisani pisci takođe.

Postoje pisci koji su objavili dve, tri knjige. Reklamiraju se na društvenim mrežama i održali su jednu, dve promocije. Njihovo ime i prezime na koricama romana dalo im je za pravo da se uobraze..ili da pokažu svoj pravi karakter.

Oni su sada važni ljudi. „POZNATI“. Ponašaju se kao da su dobili Nobelovu nagradu za književnost.

Oni danas poznaju samo one koji su im, besplatno ili uz minimalnu cenu, pomogli da objave te knjige. Za ostale više ne mare. Nisu im potrebni.

Kao gospa Fema iz Sterijine drame-komedije, oni su se uzdigli iznad onih sa kojima su bili do juče. Zaboravili su sve one koji su im davali vetar u leđa.

Njihovi romani koštaju skoro isto kao što koštaju romani poznatih i priznatih pisaca. Za razliku od pravih, poznatih i priznatih pisaca, oni nemaju vremena da komuniciraju sa svojom publikom stečenom na društvenim mrežama.

Tužna sam i besna. Zašto? Tužna sam jer ne mogu da verujem da nekoga može u potpunosti da promeni komadić slave. Besna sam na samu sebe što sam bila očarana i što sam verovala pogrešnim ljudima.

Kao klinka mislila sam da su mi neki ljudi dobri poznanici. Naivno sam delila sa njima deliće svog života. Naučila sam lekciju za sva vremena.

Grešim i što im posvećujem ove redove, ali prstići sami lete po tastaturi. I sada neću da spominjem još neke anonimuse koji misle da su važni, snažni, prelepi, fantastični.

Brisala sam iz svog života kao što ovim tekstom stavljam tačku i kada su nepoznati, neafirmisani pisci u pitanju.

A vi, čitaoci, posetioci, gosti, voajeri…razmislite koga imate u svom okruženju i nemojte previše verovati ljudima. Iznenade vas negativno, kada se najmanje nadate…

Pisanjeuafektu@stres@ostalo


Dragi moji svi,

Opet ja kao oni iz „Maratonaca“ 🙂 ali ne znam kako da počnem ovaj tekst. Okej, prethodna dva teksta napisana tokom jučerašnjeg dana brisana su sa ovog bloga i iz FB grupa u kojima su bila šerovana.

Jedan od ta dva teksta ću izmeniti i objaviti na blogu Slučajna domaćica gde mu je i mesto.

Da, pod stresom sam poslednjih par dana. Da, bila sam povređena. I treće DA- ni sada se ne osećam sjajno, ali preguraću ovaj loš period.

Htela sam da zatvorim vrata ovog bloga. Pisala sam u afektu. A onda sam sela i razmislila o svemu.

Obećala sam da će ove godine biti još priča, anegdota, novela. Mogu da pišem pored svakodnevnih obaveza i čitanja. Dugujem vam nastavak sage o Grofici 🙂

Ne mogu da napustim ovaj blog posle sedam godina aktivnog pisanja. NEĆU!

Tačno je da ću raditi na sebi, tačnije da ću se maksimalno truditi da poboljšam svoje pisanje vezano za jedan budući roman. On će, kad tad, ugledati svetlost dana.

Očekujte ovih dana nešto novo na blogu. Inspiracija dolazi kada joj se najmanje nadam. I za kraj ovog prvog zvaničnog pisanija ide jedna pesma..nekoga ko je za mene pravo muzičko otkriće.

Uživajte, sada vas ostavljam na miru..i ne brinite, oteraću ja stres, nije prvi a ni poslednji put da sam u minus fazi..