Pisanjeuafektu@stres@ostalo


Dragi moji svi,

Opet ja kao oni iz „Maratonaca“ 🙂 ali ne znam kako da počnem ovaj tekst. Okej, prethodna dva teksta napisana tokom jučerašnjeg dana brisana su sa ovog bloga i iz FB grupa u kojima su bila šerovana.

Jedan od ta dva teksta ću izmeniti i objaviti na blogu Slučajna domaćica gde mu je i mesto.

Da, pod stresom sam poslednjih par dana. Da, bila sam povređena. I treće DA- ni sada se ne osećam sjajno, ali preguraću ovaj loš period.

Htela sam da zatvorim vrata ovog bloga. Pisala sam u afektu. A onda sam sela i razmislila o svemu.

Obećala sam da će ove godine biti još priča, anegdota, novela. Mogu da pišem pored svakodnevnih obaveza i čitanja. Dugujem vam nastavak sage o Grofici 🙂

Ne mogu da napustim ovaj blog posle sedam godina aktivnog pisanja. NEĆU!

Tačno je da ću raditi na sebi, tačnije da ću se maksimalno truditi da poboljšam svoje pisanje vezano za jedan budući roman. On će, kad tad, ugledati svetlost dana.

Očekujte ovih dana nešto novo na blogu. Inspiracija dolazi kada joj se najmanje nadam. I za kraj ovog prvog zvaničnog pisanija ide jedna pesma..nekoga ko je za mene pravo muzičko otkriće.

Uživajte, sada vas ostavljam na miru..i ne brinite, oteraću ja stres, nije prvi a ni poslednji put da sam u minus fazi..

Advertisements

Ode jedna godina, a dolazi nova :)


Dragi moji blogeri, čitaoci, pratioci, slučajni prolaznici i voajeri-ima i vas, mislim voajera 🙂

Novogodišnje obraćanje moje malenkosti postalo je tradicija ovog bloga. Verovali ili ne, dok ovo pišem osećam se kao Tramp kad se obraća naciji 🙂

A Amerika je zemlja daleka. Ni vi, a ni ja nikada nećemo postati predsednici, a ni bogataši kao Tramp. Mada, nikad se ne zna, možda sledeće godine u ovo vreme svi budemo milijarderi ( ako nas zadesi hiperinflacija, ovde je sve moguće ).

Znate šta, već sam napisala kulturno-umetnički tekst na blogu Slučajna Domaćica. I fina sam tamo kao da sam rođaka onog Deda Mraza iz Finske. Zato ovde brbljam do mile volje 🙂

Svake godine vam želim isto. Postala sam dosadna i utapam se u masu. Neću više!

Jedino želim da svi budete zdravi, sve ostalo dolazi samo. I svako je kovač svoje sreće što kaže narodna mudrost. I kako posejete tako ćete žnjeti, i ovo je narodna umotvorina..A živimo u 21.veku i logično bi bilo da vam želim da imate avione, kamione, brdo para. I najnovije modele stabilnih i nosećih računara 🙂 i nove modele najskupljih mobilnih telefona i tableta, ma sva čuda ove tehnike da imate.

A da li je „sreća para puna vreća“? NIJE! Sećate se serije „I bogati plaču“? Oni matoriji u koje spadam i ja sećaju se i Kristl iz „Dinastije“ koja je plakala svaki čas a bila je žena milijardera.

Nisu pare sreća mada ne možemo bez njih. I zato se potrudite da imate para. Ne mnogo, samo da živite pristojno. Okej, znate šta vam je činiti u ovoj ludoj zemlji da biste živeli pristojno? Neću da širim političku propagandu danas, znate i sami, bar vi koji šetate i koji ćete šetati. Kad mogu ja već dvadeset i kusur godina, možete i vi.
Ovim informišem i one koji ne žive ovde, ili ne znaju, šta se to dešava u zemlji Serbiji u poslednje vreme.

Aman, stani sa politikom. STAJEM!

Budite kreativni. Budite svoji. Ne utapajte se u masu jer znam da ste pametni i hrabri i da niste deo neke „hipnotisane gomile“.

Čitajte! Ne one ljubavne pričice ala Danijela Stil. Čitajte ostale žanrove..a ako baš hoćete nešto lagano i duhovito, tu su Sofi Kinsela i Džodžo Mojes.

Ne zamarajte se televizijom. Jedino ako ste filmofili i imate kablovsku TV pa možete da gledate filmove bez EPP-a.

Nisam ni novinar one emisije pa da kažem „volite nekog jer će neko voleti vas“. Volite, bez zadrške. I nije važno da li vas taj neko voli. Samo nemojte opsesivno da volite jer tako dosađujete a to je bolesno..znam iz iskustva jer je neko voleo mene tako. Smorio me je.

Uđite u novu godinu onako kako mislite da je najbolje. Možete da prespavate tu ludu noć, kalendar će se i bez vas promeniti 🙂

Nemojte da pravite grandiozne planove, uvek se desi nešto lepo ili ružno pa vam poremeti te planove. I ne sastavljajte spisak odluka, tipa-smršaću ću, ostaviti cigarete i slično ukoliko niste 100 posto sigurni da možete da sprovedete to u delo.

Ne zaboravite da posle ove godine, stiže i Božić a neki od vas su ga već i slavili, pa jedna slava, pa još jedna Nova, ona pravoslavna, slava, slava..i tako do posle dana Svetog Trifuna-Svetog Valentina. Znači, ima svi da jedemo meso, sarme, torte, ruske i druge salate..I da pijemo, ko želi i može:) Iz tog razloga ne stavljajte ispred sebe izazov zvani „od sutra držim dijetu“.

Još jednom, budite zdravi. I čitajte me i tokom 2019.godine. Blog i ja smo tu da vas zabavimo, ponešto vas naučimo..i podelimo sa vama priče, novele, anegdote.

Ljubim vas sve, i odoh, neću više da vas gnjavim. Ostavljam vas sada na miru. SNG!!!

Ćutim, 13.12.2018.


Ćutim o stvarima koje me muče. Ćutim o nekim dešavanjima i aktuelnim temama. Ćutim da se ne bih zamerala nikome.

To što ćutim, ne znači da nemam svoj stav. On se možda razlikuje od stavova mojih prijatelja, poznanika, rodbine, komšija. Ne želim da pripadam masi onih koji su siromašni duhom. Ne pripadam kolektivu, individualac sam.

Samim tim što se deklarišem tako ne mislim da sam nešto izuzetno, da sam bolja, pametnija, uspešnija na raznim životnim poljima. Nisam.

Razmišljam svojom glavom i više ne mogu i ne želim da podležem kolektivnoj euforiji. Da, mali je broj prijatelja koje imam. Mislim na one prave prijatelje. Ljude koji su slični meni i koji ne osuđuju druge i nisu robovi predrasuda.

Ćutim jer ne želim da izazovem gnev. Bes, loše reči. Ćutim a to ne znači da nemam empatiju u sebi ili da sam potpuno promenila svoje stavove i životna opredeljenja.

Nekad tišina govori više od hiljadu reči…

Čovek br.3-poslednja priča ispovednog karaktera


U ovih hiljadu tekstova napisanih od početka pisanja bloga u oktobru 2012. do danas, postoje priče o Čoveku br.3. Napisane sladunjavim rečnikom, pune opštih mesta i patetike. Isuviše subjektivne, depresivne priče.

Kako da se napiše tekst o Čoveku čiji život poznaješ kao svoj, a da ta priča ispovednog karaktera bude i objektivna?

Sa ove vremenske distance mogu da pišem o svim Njegovim manama i vrlinama.

Upoznali smo se jedne zime. Sretali smo se na raznim mestima. Tek posle par meseci počeli smo druženje koje je preraslo u tada blisko prijateljstvo.

Čovek br.3 imao je jako težak život. Ne znam kakav život danas vodi, ali sigurno znam da nije dolce vita, zbog svega onoga šta je doživeo i preživeo u prošlosti.

Sam je inicirao razgovor u četiri oka što me je veoma iznenadilo. Nisam očekivala suze. Bila sam nepripremljena za bol. Svu muku života koji vodi želeo je da podeli sa mnom. Posle tog prvog ozbiljnog razgovora postali smo više od običnih poznanika. Njegovo ispovedanje praćeno suzama odigravalo se na mestu apsolutno neprikladnom za takvu priču.

Od tada, pa da pre nekoliko godina, intenzivno smo bili u kontaktu. Učestali susreti, ručkovi, večere, telefoniranje, SMS poruke, imejlovi.

Čovek br.3 rođen je u pogrešno vreme. Ovo vreme zla, pohlepe, kriminala, bezobrazluka svih vrsta nije za njega. Njegova čovečnost i želja za individualizmom, kao i želja da bude ispravan gotovo u svemu, obeležila ga je kao slabića, nemoćnog da se prilagodi vremenu u kome živi.

Bio je faca napisano rečnikom žargona. Bio je ime. Nije želeo da se prikloni masi koja je oko njega krala, varala, grabila sve što se može zgrabiti, bavila se kriminogenim radnjama. Ostao je čist u toj bari. „Glup je, šta da mu radimo“-glasila je konstatacija jedne persone koja je odlično poznavala i Njega i mene.

Bio je Čovek prema osobi koja ga je godinama psihički maltetirala, i na kraju želela fizički obračun.

„Zašto te nisam sreo ranije?“ pitao me je jednog dana. On je jedini u mom dosadašnjem životu koji mi je postavio to pitanje. Odgovor nisam znala.

Pristala sam da učestvujem u igri koju je on spontano izmislio. Ogovarali su nas i karikirali naš odnos do neviđenih razmera. Meni je to pomalo bilo smešno a istovremeno mi je i prijalo.
Iz igre su se rodile prave emocije. Da li je manipulisao sa mnom? Možda, ali sama sam donela tu odluku. Drugačije ne bismo uspeli da se sa jednog dna popnemo ponovo gore.

Ulivala sam mu preko potrebnu hrabrost koju nije imao. Zbog Njega sam dobijala verbalne šamare sa svih strana. Bila sam otporna na njih, sada to tek shvatam.

Zbog Njega sam verovatno propustila neke šanse koje su postojale. Nije mi žao. Nemam razloga da se kajem.

Ispao je Čovek i pomogao mnogo nekome ko ga je ismejavao iza leđa. Uz moje reči ohrabrenja podigao se ponovo u neke visine. Kao ptica kojoj je potreban prostor za let.

Svesna sam svih mana, a da li na ovom svetu uopšte postoji neko ko nema nijednu manu? Svesna sam svih vrlina, zato i pišem o Njemu.

Ne idem u dubinu ove priče jer ne želim da otkrivam ono što nije za široku javnost. Jedino što mogu da kažem da nije bilo fizike a da više odavno nema ni hemije.Zbog te činjenice i zbog same ove priče koja nije otkrila mnogo, danas se osećam…oslobođeno.

Čovek br.2.


Upoznali smo se jednog letnjeg popodneva neke davne, davne godine. Sedeli smo u dvorištu zajedničke prijateljice. On je jeo trešnje i koštice pljuckao u pepeljaru, ja sam pila kafu i sok i usput grickala kikiriki. Pamtim te sitnice kao da su se dogodile juče ili pre pet dana 🙂

Tada je bio dobrodržeći gospodin kasnih srednjih godina, uspešan biznismen velike kompanije koji se priključio politici kako bi pomogao svojim prijateljima i mnogim ljudima koji su mu kasnije okrenuli leđa.

Iznenadila sam se kada me je prvi pozvao telefonom i rekao da bi želeo da popriča sa mnom o nekim stvarima. Ručali smo u prijatnom kutku njegovog restorana u kome se u pozadini čula rock muzika iz 60-tih godina.

Uz kafu smo razgovarali o poslu, politici i naposletku se dotakli tema iz privatnog života. Kada mi je rekao koliko ima godina, odgovorila sam mu da je generacija mog pokojnog oca. Pogledao me je i tihim glasom upitao o razlozima prerane smrti mog oca. U najkraćim crtama prepričala sam mu ceo svoj dotadašnji život.
„Ta razlika u godinama nas ne sprečava da postanemo prijatelji. Želeo sam da imam kćerku, nikada je nisam dobio.“ Popodne se pretvorilo u veče.
Javili smo se svojim porodicama gde smo, da ne brinu. Tada nije bilo mobilnih telefona. To je bio početak prijateljstva koje i dan danas opstaje. Ne viđamo se često, ali to ne znači da prilikom susreta ne možemo da pričamo opušteno i o svemu, kao pre.

Tri nedelje posle tog ručka Čovek je postao funkcioner stranke na lokalnom nivou. Tada sam primetila da se veoma razlikuje od ljudi koji su nas okruživali.
Satima smo razgovarali telefonom i njegova žena se ljutila. „Besmisleno je da sedite svako u svojoj sobi i da do zore tako pričate. Sedite kao ljudi oči u oči i pričajte uz kafu, jelo i piće“. Oboje smo zaključili da je njen predlog odličan. Od tada smo se viđali, ili u njegovoj ili u mojoj kući. Retko na javnim mestima. Nikada u prostorijama stranke. Znali smo da je tako najbolje. „I zidovi imaju uši“ sa osmehom mi je rekao jednog dana i predložio da za stranku radim u njegovoj kompaniji i da će mi on davati platu, a da će dobro razmisliti o mom trajnom zaposlenju kada se budu stekli uslovi za to.

Naučio me je da budem individualac u životu. „Samo se tako opstaje“. Pitala sam ga zašto smo onda u kolektivu kakav je bila tada velika opoziciona stranka.
„Tu smo da pomognemo prijateljima i ljudima kojima je pomoć potrebna. Bez pristajanja na ucene, kršenje zakona i bez naređenja.“

Naučio me je da budem perfekcionista u poslu, ali i da se odmor koristi da bi se bilo sa porodicom i najužim krugom prijatelja. Da je odmor za putovanja, bavljenje hobijem i uživanjima u životu.

Nikada neću zaboraviti koliko se lavovski borio da budem u njegovom kabinetu kada je postao funkcioner na lokalnom nivou vlasti. Tu „bitku“ je izgubio i bio je veoma razočaran zbog toga. Više od mene. Ja sam dobila posao najnižeg službenika, morala sam da radim dva posla istovremeno, što je bilo neizvodljivo.
Plakala sam te večeri tokom razgovora. „Ujutru dolaziš kod mene i čekamo tvoje novo Rešenje.“ Dva sata kasnije, kada sam se spremala da ugasim svetlo posle čitanja zvonio mi je telefon. Samo su on i prijatelj koga sam volela kao rođenog brata mogli da me zovu u tim kasnim noćnim satima. Javila sam se i čula glas tog Čoveka.
“ Sanjaj nešto lepo, sve sam sredio“. Ovu rečenicu ću pamtiti celog života.

Ujutru sam se javila šefovici i rekla joj da idem na kafu u kabinet. Našla je zamenu da radi umesto mene dok sam ja u kabinetu. Dok smo pili kafu otvorio je prozor i rekao mi da slobodno zapalim cigaretu. Znala sam da je nepušač i trudila sam se da zaboravim cigarete u njegovom društvu. U kabinet je upala Glavna i besno nas pogledala. „Vas dvoje niste normalni. To što vi ne spavate ne znači da drugi ne spavaju. Ovo je moglo da čeka do jutra.“ Bacila je papire na sto i izašla. Jedno radno mesto, koeficijent za platu koji nije stajao na prethodnom Rešenju. „Pokušali su da zanemare da imaš položen stručni ispit i da ti bez razloga daju dodatni posao“. Opsovao je a ja sam rekla da silazim dole da radim. “ Idi i radi, idemo negde posle tri.“ Bila sam iznenađena kada sam videla gde idemo i šta radimo. „Samo u tebe imam poverenja. Ostali su, znaš i sama šta“.

Obožavala sam što smo jurili po gradu. Volela sam brzu vožnju isto koliko i on sam…ali je retko vozio brzo kada me je vraćao kući, kako bi razgovor trajao duže.

Kada mu se dogodilo nešto najneprijatnije što je doživeo do tada, bila sam jedina koja mu nije okrenula leđa. Pet dana svog godišnjeg odmora sam provela sa njim. Slao je vozača po mene ukoliko sam nije mogao da dođe. Razlozi za krivičnu prijavu su postojali a mi smo bili nemoćni. Nismo znali prezime tog mafijaša koga smo prvi i poslednji put videli te večeri u vreme incidenta. Bili smo razočarani, ljuti, nemoćni.

Nedugo zatim oboje smo rekli „Dosta“ najporočnijem nečoveku. Druženje smo nastavili, ali ga proredili. Viđali smo se u veselim i tužnim trenucima koji su bili deo naših života.

Danas se retko viđamo, ali se obavezno čujemo za rođendane-iako ih godinama ne slavimo..i za praznike koje čestitamo jedno drugome.

Ovu priču pišem kako bi ostao trag o jednom Čoveku koji je i dan danas Čovek..za razliku od mnogih koje sam sretala na ovoj stazi koju zovemo život.

Uskoro sledi treća i poslednja priča kojom završavam mini serijal priča ispovednog karaktera.

Čovek br.1.


Ovom pričom započinjem mini serijal priča ispovednog karaktera.
Napominjem da mi nije namera da se hvalim. Želim samo da podelim sa vama priče o LJUDIMA koji su ostavili trag u mojoj duši. O onim drugima više ne razmišljam.

 

Ne, neću vam pričati o bivšim partnerima. Ljubav se može osećati i prema roditeljima, deci, sestri, bratu, prema prijateljima… Ali i prema starijima od vas, onima koji su želeli da vas upoznaju lično, uživo,  sa kojima ste želeli da popijete piće, kafu, ali niste imali vremena..vi, a ne oni.

Čoveka o kome pišem večeras nema među nama već nekoliko godina. Kada pomislim na njega osetim tugu i ponos. Tugu jer više nije tu, a ponos jer sam znala da i on o meni misli sve najpozitivnije baš kao i ja o njemu. Nije važno njegovo ime, nije važno ni čime se tačno bavio, važno je da je bio ČOVEK u zlim vremenima kada su oko nas počeli da se pojavljuju neljudi.

Nesebično je pomagao svima, koliko je bilo u njegovoj moći. Ljude nije delio prema veri, naciji, boji kože, političkoj ili drugim orijentacijama.

Nije voleo neljude i nepravdu. Svojim radom je stalno ukazivao na nepravdu. Nije štedeo reči koje je upućivao lošim ljudima.

Kada je ON u pitanju nije postojalo neko srednje, neutralno osećanje. Ljudi su ga ili voleli ili mrzeli.

Odlično je radio svoj posao.  Sebe nije posmatrao kao neku „veličinu“ i kao nedodirljivog. Znao je da razgovara sa doktorima nauka kao i sa radnicima neke fabrike.

Dugi niz godina pratila sam njegov rad. Njegovo ponašanje, stavove. Poštovala sam ga, cenila, osećala ogromnu empatiju kada je On u pitanju. Nisam opsesivno razmišljala o njemu. Nisam ga jurila po ulicama velikog grada. Nisam tražila od prijatelja koji su ga poznavali da me upoznaju sa njim.

Jednog dana gostovao je u nekim novinama. Rubrika „Čitaoci pitaju, poznati odgovaraju“. Prva sam poslala imejl sa pitanjima. U sledećem broju tih novina dobila sam opširne odgovore i otvoren poziv da dođem u njegovu kancelariju na kafu i piće.

Preživljavala sam loše dane na poslu i nisam imala koga da pitam da me pusti sat, dva pre završetka radnog vremena.

Posle mesec, dva, odgovarao je na pitanja u nekim drugim novinama. Rubrika „Vaša abeceda“. Pod jednim slovom ostavio je moje ime. Dodao da to ime treba da bude hrabro i spremno da ostvari svoje želje.  Razumela sam poruku.

Pozvala sam poznanika koji je radio sa njim i zamolila ga da pita kada je ON slobodan da popijemo kafu i piće, koji su bili već  ugovoreni. Poznanik se javio posle sat vremena i jednostavno mi rekao- Dođi, za tebe je pronašao vreme. Čeka te.

Nije mi bilo dozvoljeno da napustim posao, iako tada nije bilo važnih i neodložnih stvari koje sam morala da obavim do kraja radnog vremena.

Kada sam posle izvesnog vremena počela da radim na drugom radnom mestu, moj pretpostavljeni je odobrio da odem kad zakažem sastanak. Nevažno je da li će sastanka biti u 9. sati ujutro ili u 2. popodne.

Pozvala sam sekretaricu tog ČOVEKA. U rasporedu je videla da je slobodan sledeće nedelje u toliko i toliko sati. Zakazala sam sastanak i bila veoma srećna. Najavila sam svom pretpostavljenom kada imam sastanak, a on se nasmejao i rekao mi- Vidi se iz daljine da sijaš. Drago mi je zbog tebe.

Nikada nisam otišla na taj sastanak. ČOVEK je pao na ulici. Nijedan prolaznik nije  pritekao u pomoć.  Pola sata kasnije, neko je ipak  pozvao Hitnu pomoć i policiju. Bilo je prekasno.

Sutradan sam otečenih očiju, nenaspavana došla ranije na posao. Moj pretpostavljeni je ušao u kancelariju u kojoj nikoga sem mene nije bilo, zagrlio me je kao prijatelj..i tiho, gotovo nečujno prozborio-Bednici, mislili su da je pijan a ČOVEK je bio bolestan. Glasno mi je rekao samo-Idi kući, imam po zakonu pravo da ti dam pet slobodnih dana i koristim ga sada.

Zašto nisam otišla? Zašto sam čekala? I još mnogo kajanja, krivice, preispitivanja.

Na groblju, nekoliko dana posle sahrane na koju nisam otišla jer su mi svi savetovali da ne idem zbog emotivnog stanja, ostavila sam jedan cvet.

*

Jedan pevač je napisao i otpevao pesmu čiji stihovi glase „Pljuju me, tuku, gaze, rade od mene sve, pitam se dokle tako, ja znam da ima mesta za sve“

Ti stihovi kao da su vizionarski napisani..važe za ČOVEKA ali i za mog pretpostavljenog koga i danas pljuju, tuku i gaze iako više nikome ne smeta, ne remeti ničiji mir…a ČOVEK je baš kao i ovaj kome je posvećen tekst.

 

 

Tekst pod rednim brojem 1000 :)


Dragi moji svi,

Ovo je jubilarni tekst na ovom blogu. Želim svima vama da se zahvalim na podršci koju mi pružate, na svim lajkovima i komentarima koje sam ovde dobila od 2012.godine do danas.

Neću vas gnjaviti sa statistikama na blogu, cifre nisu važne. Od brojki koje nemaju značenje, mnogo su mi važniji ljudi, a to ste svi vi.

Ovde sam sa vama delila i delim sve lepe i ružne trenutke koje nam život donosi.

Pišem priče i novele koje govore o ljubavi, a u njihovoj pozadini kriju se sve tabu teme i predrasude društva: sida, narkomanija, alkoholizam, stigmatizacija drugačijih ljudi.

Mislim da ću se u narednom periodu okrenuti malo svojoj prošlosti koja je bez obzira na povremenu tugu, melanholiju, bila veoma vesela i jako uzbudljiva. Bila sam svedok brojnih dešavanja u našoj politici i društvu.

I ponovo sam u „mutnim vodama“ one kurve kako zovu politiku. Želim da stvaram nove uspomene. Upoznajem nove ljude, među njima biram samo LJUDE, druge izbacujem iz svog života.

Biće i novih kratkih priča i onih u nastavcima kako ja zovem novele.

Budite mi svi dobro u ovim sivim i smutnim vremenima.

Kiss for all xxx