Sve naše reke, četvrti deo, Julijana


Julijana je prestala da kuca. Kliknula je na SAVE i onda pogledala na sat. Mogla bih još malo da prevodim, razmišljala je u sebi. Ponovo se vratila poslu i posle pola prevedene stranice shvatila je da joj misli lutaju.

Kako je dalje tekla moja priča sa Martinom? Mačak žućkaste boje koji je sedeo u fotelji preko puta njenog radnog stola je frknuo. Nasmejala se. Glasno je postavila pitanje, glasno izgovorila Martinovo ime posle toliko godina.

*

Saška i ona su se vratile kasno te noći. Smejale su se i pričale o Martinu.

-Pozvaće te, cenim najviše za dva do tri dana!

-Saška, nisam mu dala broj.

-Tražiće ga od Markovog brata.

-Bio je to samo flert.

-Nije bio, videćeš.

I zaista, posle par dana Marko je pozvao i pitao da li može da prosledi njen broj telefona bratu a ovaj Martinu. Odgovorila je potvrdno.

Dan kasnije, kada se vratila sa fakulteta telefon je zazvonio. Javila se i čula jedno kulturno „Dobar dan..“ i odmah je nabacila osmeh na lice.

Samouverenim glasom je rekla Martinu da je to ona i razgovarala je kao da se znaju dugi niz godina. Sve vreme se smeškala jer je on bio zbunjen i pomalo je mucao.

Dogovorili su se da izađu i da šetaju pored Ušća. Rekla mu je da voli reke i da voli šetnje.

Spontano su postali par. Njoj se dopala njegova minđušica u uhu, ozbiljnost ali i spremnost na šalu. Martin je priznao da se njemu dopadaju njene štreberske naočare, ali i celokupna njena pojava.

Znala je da nema svoj auto i da ga pozajmljuje kako bi njoj udovoljio. Pravili su izlete po gradovima i manjim mestima u kojima su se nalazile reke. Šetali bi.

Pored reka i šetnji, ona je volela i fotografiju. Slikala je prirodu oko njih, i jednom je zamolila nekog prolaznika da ih slika.

*

Da, naša veza je bila lepa. Julijana se vratila u stvarnost i mazila je mačka koji joj se udobno smestio u krilo.

Zašto smo onda raskinuli, upitala se i uzdahnula.

-Nastaviće se

Advertisements

Sve naše reke, treći deo, Martin


Odlutavši u prošlost, Martin je zadremao. Iznenada se trgao i shvatio da mu je hladno. Septembarsko vreme umelo je da zavara ljude. Vazduh je tog kasnog popodneva bio oštar, a samo nekoliko sati ranije, sunce je pržilo.

Martin je zatvorio prozor, zapalio cigaretu, a onda ponovo seo za svoj radni sto.

Reke su bile okidač za moj flachback u prošlost. Julijana ili Juca kako sam je zvao, volela je šetnje pored reka…razmišljao je Martin dok je kucao naredne redove svoje priče.

Posle te rođendanske žurke na kojoj je upoznao Jucu, tražio je njen broj telefona od svog drugara. Ovaj je opet morao da traži broj od brata i da objašnjava zašto mu je potreban taj broj.

Istog popodneva kada je dobio broj telefona, Martin je sa svog starinskog crnog telefona pozvao Jucu.

– Dobar dan, ovde Martin. Da li mogu da razgovaram sa Julijanom? Kulturno se predstavio.

– Ja sam..MartinE..mi smo pre neko veče igrali na žurci, zar ne?

– Da, ja sam taj koji je plesao sa tobom. Nadam se da ne smetam.

– Ne, zašto bi smetao? Kako si?

– Dobro sam. Hteo bih..ako možeš…ako želiš.. vrteo je glavom svestan da muca.

– Reci Martine, želeo bih da izađemo na kafu, piće? Julijanin glas je odavao osobu koja je sigurna u sebe.

– Da, bilo bi sasvim u redu da popijemo negde kafu.

– Martine, mogu u petak. Šta misliš o nekom kafiću u blizini Ušća..

– Zaista voliš reke, a ne samo onu Delčinu pesmu?

– Volim reke i volim šetnje.

***

Popili su kafu u blizini Ušća. Šetali su. Razgovarali o svemu. Muzika, književnost, fakultet bile su prve teme.

Nekoliko dana kasnije, šetali su na Adi. Tada je Martin prvi put poljubio. Taj poljubac je označio početak njihove veze.

Volela je moju dugu kosu koju sam posle ošišao. I ta frizura joj se svidela. A meni, šta se meni dopalo na njoj? Ponovo se vratio u stvarnost.

Zavoleo sam njenu hrabrost. Njen običan izgled koji je opet ma kako bio običan, odvajao od nekih devojaka koje sam, do tada, imao.

Čak su mi se dopadale njene naočare koje je morala da nosi, jer je noću do kasno štreberski učila.

***

Pozajmio je od starijeg brata auto kako bi njime obišli sva jezera i reke u Srbiji. Odvajao je svaki dinar za ta vikend putovanja.

Pravila je snimke svojim starim Kanon fotoaparatom. Slikala je njega, reku, cveće pored koga bi prolazili. Tražila je od prolaznika da ih slikaju zajedno.

Volela je pored reka, fakulteta, pisanja i fotografije.

Zašto smo onda raskinuli, Martin je trljao oči pokušavajući da se seti.

-Nastaviće se –

Sve naše reke, drugi deo, Julijana


Julijana je pogledala na sat. Tri puna sata je prevodila knjigu za jednu izdavačku kuću. Odlučila je da malo odmori.

Protrljala je umorne oči i logovala se na Fejsbuk. Odsutno je skrolovala objave svojih prijatelja i poznanika. S vremena na vreme je lajkovala poneku objavu.

Onda joj je pažnju privukla objava portala „Književnost na prvom mestu“.

Online časopis „Književnost na prvom mestu“ raspisuje konkurs za najbolji prozni rad sa temom „Sve naše reke“. Učesnici moraju…“

Zanimljiva je tema, ali na nju će stizati tekstovi srednjoškolaca najverovatnije, pomislila je Julijana.

Ali reke..sve naše reke, ponovila je u sebi. Zamislila se i onda setila.

Martin. Njena prva velika ljubav. Četiri godine su proveli zajedno. Kada je to bilo? Pre 15, 16 ili 17 godina?

Sa Saškom, svojom tadašnjom najboljom drugaricom došla je na rođendansku žurku kod Marka, njihovog kolege sa posla.

Marko je sa Saškom i sa njom radio u časopisu za mlade „Mladost, radost“. Njih dve su prevodile tekstove sa engleskog a Marko je radio kao grafički dizajner.

DJ Arsa, drug Markovog brata celo veče je puštao popularne rock i punk hitove. Julijana je odlučila da se opusti posle naporne nedelje i igrala je gotovo bez prestanka.

U jednom trenutku muzika je stala i ona je sela do Saške. Maramicom je obrisala lice, a zatim zapalila cigaretu. Bila je žedna i popila je gutalj, dva konjaka sa koka-kolom i pomislila je kako joj to nije dovoljno. Osmehnula se Saški i zamolila je da od domaćina žurke uzme bokal hladne vode. Konjak i koka-kola ne gase žeđ.

Tada je Arsa pustio prvu, iz serije pesama domaćica laganica. Prostorijom punom dima začuo se glas Delče, pevača grupe „U škripcu“.

Sa suprotnog kraja velike sobe prišao je nepoznati mladić i upitao je da li je za ples.

„Ja sam Martin. Da li bi želela da plešeš sa mnom?“ Pogledala ga je i odmah shvatila da je par godina stariji od celog njihovog društva.

“ Ne poznajemo se.“ Odlučnim glasom je rekla.

“ Upravo sam ti saopštio svoje ime. To je dovoljno.“

Još jednom ga je pogledala i ustala da pleše sa njim uz pesmu „Siđi do reke“.

Rekla mu je i svoje ime kada je upitao kako se zove.

Pesmu je Arsa pustio po drugi put. U sobi su još samo dva para igrala sa njima.

Gledala je visokog, crnokosog mladića sa minđušom u uhu i tada nije ni slutila da će on biti ljubav njenog života.

– Nastaviće se –

Sve naše reke, prvi deo, Martin


Online časopis „Književnost na prvom mestu“ raspisuje konkurs za najbolji prozni rad sa temom „Sve naše reke“. Učesnici moraju…“

Pročitao je naslov na Fejsbuk stranici tog časopisa i nije čitao dalje.

Martin je zatim otvorio novi Word dokument. Pisaću sa naučne strane o rekama, pretvoriću te reči u prozno delo. Glasno je razmišljao. Potom se setio jedne svoje davnašnje ljubavi.

U sobi prepunoj duvanskog dima, znojna tela su igrala uz najveće rock i punk hitove. Te večeri je sedeo sa strane i pijuckao svoj šardone.

Nju je primetio u trenutku kada je Arsa, di džej menjao ploču. Skakala je do tada u ritmu muzike. Kada je muzika utihnula sela je pored neke brinete.

Martin ih nije poznavao.

Te večeri je slučajno došao na žurku brata svog najboljeg prijatelja. Iskreno govoreći, nije mu se dolazilo. Sa svojih 32, mislio je da su tu samo deca do 26 godina koliko je godina tog dana punio brat njegovog prijatelja.

Dosađivao se cele večeri. Jeste, uživao je u muzici. I u šardoneu. Preferirao je samo tu vrstu vina.

Šta je primetio u toj njemu nepoznatoj devojci? Da li je to bio pokret njene ruke kojom je maramicom brisala lice? Ili osmeh koji je uputila devojci pored sebe?

Možda je primetio način na koji uzima cigaretu i pali je? I usne koje su žudno ispijale konjak sa koka-kolom?

Nije mogao to da shvati. Ni tada, a ni sada. Samo je ustao sa fotelje u kojoj je sedeo i prišao krevetu na čijem je kraju sedela ona.

Arsa je sa žestokog rocka prešao na laganice domaćice.

„Ja sam Martin. Da li bi želela da plešeš sa mnom?“ Prozborio je reči koje nikada ranije nije.

Plavokosa devojka kratke paž frizure pogledala ga je sa čuđenjem.

“ Ne poznajemo se.“

“ Upravo sam ti saopštio svoje ime. To je dovoljno.“

Smerno je ustala. “ Igraću sa tobom jer volim ovu pesmu“.

Očima je dao mig Arsi da još jednom ponovi istu pesmu.

“ I..kako se ti zoveš? Mislim, igramo, a ne znam ti ime.“

“ Julijana“.

Spori tempo Delčine pesme „Siđi do reke“ izmenio je njegov život.

Tako je počela njihova romansa koju će godinama kasnije uvek vezivati za reke.

Nastaviće se

Umorna


U sobi je mrak. Tišina. Začuje se tek, s vremena na vreme, Jecino jecanje. I da plače, ona više ne može. Svu tugu je već prenela na papir.

Razočarana je. Nekada je bila samo očarana.

Ustaje sa kreveta. Čuje se njen upaljač. Pali cigaretu. Mrak joj ne smeta. Ovaj u sobi. Njen mrak u duši traje predugo.

Ipak mora da upali noćnu lampicu. Ne vidi gde su joj maramice. Briše lice oteklo od suza.

Ne, neće se ona noćas ubiti. Za samoubistvo je potrebna hrabrost a ona je nema. Kukavica je.

Ona je samo umorna. Umorna od ljudi. Od osuda. Izvinjavanja i zahvaljivanja. Pravdanja. Umorna od tuge jer je niko ne voli. Kad završi posao koji radi, ona više nikome nije potrebna.

Telefon ćuti. Interfon je odavno pokvaren. Niko joj ne dolazi.

Odlazi u kuhinju, kuva kafu. Sat pokazuje da je prošlo tri. Pali još jednu cigaretu i tišinu prekida muzika koja se čuje sa njenog Samsung laptopa.

„People are strange when you are stranger..“ Ne, neće se ona noćas ubiti.

Samo je UMORNA….

O ljubavi ćutiš…


O ljubavi ćutiš. Zaboravila si njeno značenje. Pretvorila si se u kamen. U santu leda.
Kamen je težak, ne može da se pomeri. Do proleća je daleko, santa leda se neće istopiti. I šta ja da radim sada?

Čitala je reči njegovog imejla. Bolele su je.  Nije brisala suze. Kapljale su po tastaturi. Šta da mu odgovori?

Znaš, bolesna sam. Nemam snage da se borim. Nemoj da dolaziš. Niko mi nije potreban.

Slomio bi se. Došao bi prvim avionom, vozom ili autobusom. Došao bi. Pitanja bi se nizala. Predlagao bi da dođe kod njega. Tražio bi najbolje lekare. Zašto?

Zašto da bude nesrećan? Možda joj ne bi verovao jer još uvek izgleda isto. Trči, smeje se, radi, živi.

A šta će biti za par meseci?  Zar da ostane sa njom u ovom Gradu koji, kao ni ona, nema budućnost?

Ne, ništa mu neće pisati. Telefonsku karticu je bacila odmah po izlasku iz bolnice. Promenila je broj.  Samo najbliži znaju.

Da li joj je on blizak?  Jeste.

Koliko juče su pravili planove. Sanjali budni. Žestoko vodili ljubav. A onda je on morao da ode.  Da pripremi sve kako bi mu se i ona pridružila.

Ne vredi da mu piše. Neka misli da ga je prevarila čim je ušao u avion. Neka misli da je kurva. Da je iskoristila njegovu ljubav. Da je zla..da je..

Ušla je neplanirano u njegov svet. Eto, tako će i da izađe.

I o ljubavi ćuti. Postala  je kamen. Santa leda.

Ljubav je kad oslobodiš onoga koga voliš. Kada ne želiš da mu nanosiš bol. Mesecima bi mu nanosila bol. Možda i godinu, dve, tri.

Ovako je bolje. Bolje za oboje.

Izbrisaće njegov imejl.  Izbrisaće sve fotografije sa njim. Zaboraviće. Mora da zaboravi.

Ljubav je reč koju će izbrisati iz svog rečnika.

O pokojniku sve najlepše


Bliži se jubilej i to brzo..a ja ovde štancujem priče kao Danijela Stil lala njanja romane 🙂

Naslov je morbidan, pomalo, zar ne? Ali, to je narodna izreka. Narodna umotvorina! I treba da se poštuje.

Ja ipak moram da ispričam priču o pokojnom Raši. Ne znam da li sam već pisala o njemu.

Raša je bio visoki, visoki funkciJoner nevažno je gde i kada. O Raši su mediji izveštavali, bio je poznat skoro kao neki glumac.

Samo ga ja nisam poznala onog dana kada je ušao u moj office. Uleteo je i sa vrata počeo da viče. Molila sam ga da se smiri, ali jok što bi rekli Turci. Nein. No. Njet. Raša beše janpi i to dobro i imao je ogromnu želju da se svađa.  Ono najvažnije-nisam ga prepoznala i počela da se šlihtam. Valjda je navikao na takve ljude, šta znam.

Tražih mu dokument. On ga baci na sto i zatim zapali cigaretu. Rekoh mu da sedne, on neće. Treperila sam u sebi, od smeha i od besa i postavila sam mu savršeno glupo pitanje koje ga je razjarilo.

Imala sam utisak da će Raša da me bije.  Drao se kao lud opet i opet, tresao pepeo na pod umesto u pepeljaru.

Sistem pada, Raša se dere, ja crvenim. I zovem kolege, oni me zezaju i smeju se.

Napokon, sistem je proradio, ja na brzinu sve odradila i sa najvećim osmehom koji postoji dala sam Raši preko potrebne papire.

Ugasio je na podu cigaretu i opet izleteo.

Rašo, Rašo, nema te već koliko godina, a ja se sećam svakog detalja. Eto Rašo, nisi pao u zaborav.

Neću više da vas uznemiravam. Ovih dana-jubilej i to veliki, unapred „smišljam govor“ kako i priliči tom danu.