O ljubavi ćutiš…


O ljubavi ćutiš. Zaboravila si njeno značenje. Pretvorila si se u kamen. U santu leda.
Kamen je težak, ne može da se pomeri. Do proleća je daleko, santa leda se neće istopiti. I šta ja da radim sada?

Čitala je reči njegovog imejla. Bolele su je.  Nije brisala suze. Kapljale su po tastaturi. Šta da mu odgovori?

Znaš, bolesna sam. Nemam snage da se borim. Nemoj da dolaziš. Niko mi nije potreban.

Slomio bi se. Došao bi prvim avionom, vozom ili autobusom. Došao bi. Pitanja bi se nizala. Predlagao bi da dođe kod njega. Tražio bi najbolje lekare. Zašto?

Zašto da bude nesrećan? Možda joj ne bi verovao jer još uvek izgleda isto. Trči, smeje se, radi, živi.

A šta će biti za par meseci?  Zar da ostane sa njom u ovom Gradu koji, kao ni ona, nema budućnost?

Ne, ništa mu neće pisati. Telefonsku karticu je bacila odmah po izlasku iz bolnice. Promenila je broj.  Samo najbliži znaju.

Da li joj je on blizak?  Jeste.

Koliko juče su pravili planove. Sanjali budni. Žestoko vodili ljubav. A onda je on morao da ode.  Da pripremi sve kako bi mu se i ona pridružila.

Ne vredi da mu piše. Neka misli da ga je prevarila čim je ušao u avion. Neka misli da je kurva. Da je iskoristila njegovu ljubav. Da je zla..da je..

Ušla je neplanirano u njegov svet. Eto, tako će i da izađe.

I o ljubavi ćuti. Postala  je kamen. Santa leda.

Ljubav je kad oslobodiš onoga koga voliš. Kada ne želiš da mu nanosiš bol. Mesecima bi mu nanosila bol. Možda i godinu, dve, tri.

Ovako je bolje. Bolje za oboje.

Izbrisaće njegov imejl.  Izbrisaće sve fotografije sa njim. Zaboraviće. Mora da zaboravi.

Ljubav je reč koju će izbrisati iz svog rečnika.

Advertisements

O pokojniku sve najlepše


Bliži se jubilej i to brzo..a ja ovde štancujem priče kao Danijela Stil lala njanja romane 🙂

Naslov je morbidan, pomalo, zar ne? Ali, to je narodna izreka. Narodna umotvorina! I treba da se poštuje.

Ja ipak moram da ispričam priču o pokojnom Raši. Ne znam da li sam već pisala o njemu.

Raša je bio visoki, visoki funkciJoner nevažno je gde i kada. O Raši su mediji izveštavali, bio je poznat skoro kao neki glumac.

Samo ga ja nisam poznala onog dana kada je ušao u moj office. Uleteo je i sa vrata počeo da viče. Molila sam ga da se smiri, ali jok što bi rekli Turci. Nein. No. Njet. Raša beše janpi i to dobro i imao je ogromnu želju da se svađa.  Ono najvažnije-nisam ga prepoznala i počela da se šlihtam. Valjda je navikao na takve ljude, šta znam.

Tražih mu dokument. On ga baci na sto i zatim zapali cigaretu. Rekoh mu da sedne, on neće. Treperila sam u sebi, od smeha i od besa i postavila sam mu savršeno glupo pitanje koje ga je razjarilo.

Imala sam utisak da će Raša da me bije.  Drao se kao lud opet i opet, tresao pepeo na pod umesto u pepeljaru.

Sistem pada, Raša se dere, ja crvenim. I zovem kolege, oni me zezaju i smeju se.

Napokon, sistem je proradio, ja na brzinu sve odradila i sa najvećim osmehom koji postoji dala sam Raši preko potrebne papire.

Ugasio je na podu cigaretu i opet izleteo.

Rašo, Rašo, nema te već koliko godina, a ja se sećam svakog detalja. Eto Rašo, nisi pao u zaborav.

Neću više da vas uznemiravam. Ovih dana-jubilej i to veliki, unapred „smišljam govor“ kako i priliči tom danu.

Ja nisam Julija, Ti nisi Romeo :)


Ja nisam Julija, Ti nisi Romeo. Mlađana dečica iz Verone imala su po 14 odnosno 16 godina kada su se voleli i zbog ljubavi život izgubili. A mi smo u godinama, te ne možemo da budemo ti nesrećni ljubavnici.

Ti nisi Ret, niti sam ja Skarlet. Valjda je jasno zašto to mislim. Nismo u filmu, ovo je stvarni život.

Da sam kojim slučajem Danijela Stil, ona bogatašica što piše lala romančiće, sada bih bila patetična do bola i ovo bi pisanije bilo prepuno opštih mesta. I srceparajućih izjava.

Nismo ni fensi ni IN. Samo smo dva usamljenika koje svet ne razume, a ni mi ne razumemo svet, budimo iskreni, tako je.

Svakog jutra se budimo sa maskama na licu. Nama je svaki dan maskenbal.  Iza maski krijemo svoje pravo ja, ali to je samo naša zaštita. Plašimo se, strah je jači od svega.

Ali te molim..kreni, kreni prema meni. Skinimo maske i budimo ono što jesmo. Skriveni od ljudi, od sveta.

Eto, nesvesno upadoh u patetiku koju ne volim.  Sorry…

Neću dalje svetu da otkrivam detalje, intima se ipak ne prepričava. Ovo nije zemlja Nepričava 🙂

U stihu i u prozi ponavljam da ti nisi Romeo niti sam Julija, mada sam garant sinoć nešto gadno pojela…jer ne jedem, ne spavam..Samo razmišljam. I jedno znam

I L Y

 

Moje sunce sa neba, osmi deo


Helena je čekala svog tatu u kupatilu.
-Nisam se okupala. Obično mi ti pomažeš.
-Važi dušo, i ovog puta ću pomoći.
-Tata, zašto mama nosi sve crno?
-Ona verovatno voli tu boju.
-Ja nikada neću nositi crno. Volim crvenu boju, i plavu.
– Helenice, vreme je da idemo na spavanje, hoćeš još da pojedeš „Čokolino“ pre nego što operemo zubiće?
-Može, zasladi malo više.
Aleksandar se nasmejao i zatim dao kćerki da pojede „Čokolino“. Oprali su zatim zubiće i ispričao joj je bajku o Trnovoj Ružici. Ostavio je svetlo i polako izašao iz sobe.

Bolela ga je glava. Popio je Kafetin i sam pokušao da zaspe, ali mu to nije pošlo za rukom. Katarina ga je iznenadila. Razmišljao je o njenoj psihičkoj stabilnosti pošto nije uspela da ispoštuje dogovor i da sačeka još koji dan da bi videla kćerku.

Nije spavao, a nije mogao ni da piše svoju disertaciju. Nije mogao ni da čita. Uključio je laptop i video da je prošlo četiri sata. Ništa, javiću se ujutru šefu, ne mogu ovako nenaspavan da lečim decu.

Aleksandar je do sedam sati surfovao po internetu. Tada je skuvao kafu i nazvao svog šefa. Objasnio je da je nenaspavan, da ima porodične probleme i zamolio je da dobije nekoliko slobodnih dana.

-Kolega, imate neke prekovremene sate a ja vam kao šef mogu dati pet dana slobodnih, a plaćenih. Ne morate da dolazite do onog drugog ponedeljka. Vaše pacijente ću ja preuzeti, ne brinite.

Aleksandru je bilo lakše posle tog razgovora. Pogledao je na sat i video da je već pola osam. Probudio je Helenu i odveo je u vrtić. Vratio se kući, popio još jedan Kafetin za glavobolju i zatim nesvesno utonuo u san.

Trgao se kada je čuo da mu zvoni mobilni.

-Zovem iz vrtića. Da li je to Helenin tata?

-Da, ja sam.

-Dođite molim vas po kćerku, prošlo je četiri sata a niste nam javili da će danas ostati duže.

Ja nisam normalan, mislio je glasno dok je vozio ka vrtiću. Prespavao sam ceo dan, ništa nisam spremio za jelo, nisam zvao Dragana, nisam..

-Tata, konačno si došao! Gde si do sad?

-Izvini Sunce moje, tata ti se uspavao. Idemo sada na ćevape, pomfrit  i sok, jel može?

Helena je oduševljeno prihvatila. Ručali su a zatim se vratili kući.

Pustio je Helenu da se igra u dvorištu sa jednom malom komšinicom čija se porodica nedavno doselila u njihovu ulicu.

Seo je i on za sto u dvorištu, kako bi vodio računa da se deca slučajno ne povrede i onda je pozvao Dragana. Ovaj je ćutao dok mu je Aleksandar pričao šta se dogodilo prethodne večeri.

-Sale, postoji jedna opcija. Malo neuobičajna, ali možda će Katarinin advokat pristati na to, a nadam se i Centar za socijalni rad.

-Ah, oni neće pristati, to sam siguran, advokat možda hoće. O čemu se radi?

-Ti bi voleo da Helena ostane kod tebe? Katarina sa svojim advokatom juri pre donošenja rešenja o roditeljskom pravu, da ti je uzme. Centar igra svoje igrice. To su dragi moj činjenice. Jedini način da Helena bude srećna, ti budeš miran a Katarina zadovoljna je da ona dođe kod tebe. Katarina. Da se preseli kod tebe. Ne morate ponovo da se venčavate. Ne verujem da je ona posle bolnice spremna da juri frajere a ni ti nisi ženskaroš. Znači, možete da živite zajedno, bar neko vreme dok se ne okončaju sve procedure.

-Ako je to tvoj savet kao advokata i mog prijatelja…onda prihvatam. Biću mirniji dok je Helenica kod mene a i mogu da imam uvid da li Katarina pije redovno lekove.

-OK, sada ću zvati njenog advokata, pa ako se i on i Katarina slažu, sutra idemo u Centar.

*

Katarina, njen advokat, Aleksandar i njegov advokat čekali su u hodniku Centra za socijalni rad.

-Znači, hoćete zajedničko starateljstvo i živećete u istom domaćinstvu?

-Tako je, u glas su odgovorila oba advokata.

-Neko od naših službenika će doći kod vas doktore, da vidimo još jednom uslove u kojima devojčica živi.

Izašli su iz Centra a onda je Dragan predložio da odu negde na kafu i dogovore se o detaljima.

Helena je tog dana bila iznenađena što vidi tatu i mamu zajedno. Aleksandar joj je objasnio da će mama od sada živeti sa njima. Helena je bila malo zbunjena ali je mirno prihvatila novosti.

*

Dve godine kasnije stiglo je Rešenje po kome se Katarini ne vraća roditeljsko pravo. Njeni psihijatri su dali negativno mišljenje o njenoj sposobnosti da sama čuva i vodi računa o detetu.

Katarina se trudila za te dve godine da se uključi u porodičan život. Kuvala je, mesila kolače, spremala kuću, razgovarala sa Helenom, ali joj se nikada nije približila do kraja. Kada je par puta pokušala da je stavi na svoje krilo, Helena je plakala i demonstrativno odlazila da se igra.

-Šta će biti sada kada je stiglo ovo iz suda? upitala je Katarina Aleksandra.

-Ništa.  Ostaješ ovde. Helena će uskoro upasti u mali, a zatim veliki, pravi pubertet. Potrebna joj je majka. Moje Sunce sa neba te već sada voli, ali ne zna to da pokaže, budi što više sa njom, ne mora više da ide u vrtić, uskoro će i u školu. A ja ću biti tu. Za obe.

KRAJ

Moje sunce sa neba, sedmi deo


Crna boja garderobe i neuredna duga kosa činile su Katarinino lice još bleđim nego što jeste. Stajala je na kapiji i posmatrala Helenu i Aleksandra.

Aleksandar je došao do kapije i otvorio je.

-Uđi Katarina. Ovo je nekada bila tvoja kuća. Uđi.
-Samo sam želela da je vidim. Porasla je.
-Uđi Katarina kad si već došla, uđi zbog Helene, molim te.

I Katarina je sporim koracima koračala po dvorištu. Helena je radoznalo posmatrala nepoznatu tetu u crnom. Nije joj prilazila. Zagrlila je Aleksandra i ćutala.

-Helena dušo, sedi, još ne ideš na spavanje. Neko je došao da te vidi.
-Ko je došao, ova teta?
-Da, ona, reci joj dobro veče, znaš kako sam te učio.
-Dobro veče teto.

Katarina je počela da plače. Aleksandar je bio očajan. Nije bio spreman za ovaj susret.

-Dušo, priđi bliže. Ovo je tvoja mama. Nije mogao više da odugovlači, ionako postoji mogućnost da je Katarina uzme za stalno kod nje.

-Mama! Ti si moja mama. Ja sam te drugačije crtala u vrtiću.

– Da, ja sam tvoja mama. Tiho je prozborila Katarina istovremeno brišući oči papirnom maramicom.
– Mama, da li si se ti vratila, mislim zauvek vratila?
– Jesam malecka.
– I sada ćemo svi zajedno živeti ovde?
– Ne dušice, ti ćeš možda uskoro da ideš kod mame i kod bake i dede, odgovorio je Aleksandar.
-Neću da te ostavljam samog, neću! Helena je počela da plače.

Aleksandar je prekorno pogledao Katarinu. Ona je sagla glavu i ćutala.

-Helenice, idi sada okupaj medu, vreme mu je za kupanje. Uskoro ću doći da vidim kako je medi.
-A ti tatice?
-Ja ću malo da pričam sa mamom i brzo dolazim, obećavam.

Kada je Helena ušla u kuću Aleksandar se uhvatio za glavu.

-Katarina zaboga, nisi mogla da sačekaš, da je dovedem sa dečijem psihologom kod vas kući? Kako si mogla ovako iznenada da dođeš?
-Imam pravo na to. Otpuštena sam iz bolnice. Redovno pijem lekove. Hoću da kćerka bude pored mene.
-Katarina, zar misliš da ti ne bih dopustio da je vidiš? Ti nju ne poznaješ. Ostavila si je kao bebu. Ona tebe ne poznaje. Postoji period prilagođavanja. tako mi je rekao Dragan.
– Ah Dragan, tvoj advokat koji se sada bori protiv mene! Hoću večeras da je vodim.
-Čekaj, ne možeš. Objašnjeno ti je kako će izgledati vaš susret, i desio bi se uskoro. A ti si ovim, ovim si pokvarila sve. Plašim se za njenu dečiju psihu.
-Vidim da je zdrava. Hvala ti na tome. Čuvao si je četiri godine, sada je red na mene.
-Katarina, Helena nije stvar da je ja čuvam malo, pa onda ti, i tako u krug. Ona je naše dete. Moramo da se dogovorimo šta će za nju biti najbolje.
-Nerviraš me koliko si ispravan, da li to znaš?
-Sada znam. I sada te molim da odeš. Moram da vidim šta Helena radi u dečijoj sobi.
-Idem. Idem jer znam da si spreman da zoveš policiju, videla sam je. Ćao!

Katarina se ponovo sporim koracima uputila ka kapiji. Izašla je i ostavila kapiju otvorenu. Aleksandar na to nije obraćao pažnju, trčao je da vidi šta radi njegovo sunce sa neba samo. Strašno se plašio da se ona ne povredi.

Nastaviće se

Moje sunce sa neba, šesti deo


-Ona teta kaže da se mama vratila, rekla je Helena čim je ušla u automobil.
-Vratila se mama. Volela bi da te vidi, šta misliš o tome?
-To me je pitala i ona teta. Rekla sam joj da ne znam.
-Ali, mama te voli, bilo bi ti lepo sa njom.
-Tata, ja nju ne poznajem. Videla sam samo jednu sliku.
-Koju sliku dušo?
-Tamo gde je bila mlada, a ti mladoženja. Tebe sam prepoznala. A gde sam bila ja?
-Ti se Enice još nisi rodila tada. A mama, da li ti je ona lepa?
-Sve mlade su lepe. Ima kosu kao i ja.
-Uskoro ćeš je upoznati. Mamu i možda ćeš prespavati kod nje.
-A ti? Da li ćeš i ti biti tu?
-Neću dušo. Ja moram da radim i zaradim parice.
-E, pa ti radiš i kad živimo u našoj kući.Da li će i mama živeti u našoj kući?
-Neće srećo. Ona je kod bake i dede. I tamo imaš dvorište i veliku ljuljašku.
-Ja volim ovu moju ljuljašku, i u našoj kući imamo veliko dvorište.

Aleksandar je gutao suze dok je odgovarao na kćerkina pitanja. Njegov advokat Dragan, podneo je sudu molbu za uvid u predmet bivše Aleksandrove supruge. Razgovarao je i sa njenim advokatom. On nije želeo da se datum susreta majke i kćerke pomera, niti je želeo da stopira zahtev za vraćanje roditeljskog prava-bio je neumoljiv i izričit dok je razgovarao sa Draganom. Dragan je znao da im predstoji duga sudska, pravna borba, ali takođe je znao da Aleksandar mora da odvede malecku kod majke. Rok im je isticao za desetak dana.

Helena je bila ćutljiva kada su stigli kući. Uzela je plišanog medu i nije ga ispuštala iz ruku. Odbila je da jede sve čime bi je Aleksandar nudio. Tek na kraju je pristala da joj napravi sendvič i Čokolino.

Dok se u dnevnoj sobi igrala sa medom, a Aleksandar pravio sendviče za oboje, neko je zvonio na kapiji.

I Helena i Aleksandar su izašli iz kuće, gotovo u isti mah.

Na kapiji je stajala mršava žena, duge kose, obučena u crno. Posmatrala ih je. Aleksandar je istovremeno bio i uplašen ali i besan.

Nastaviće se

Moje sunce sa neba, peti deo


Bila je nedelja i Aleksandar je želeo da Heleni ulepša dan. Vodio je u Zoološki vrt, zatim u Mek, u poslastičarnicu. Gledao je kako se u parku Helena spušta niz tobogan i sve vreme je razmišljao kako da objasni Nataši, svojoj koleginici da mu je potrebna pomoć. Na poslu su kolege znale da je razveden i da je dete dodeljeno njemu, ali nisu znali ništa o Katarini.

Nataši, koja je dečiji psiholog, moraće sve da objasni. I dok se Helena igrala u pesku, pozvao je koleginicu. Uputio joj je prvo izvinjenje što zove tokom vikenda, a onda u kratkim crtama objasnio da što pre mora sa Helenom da dođe kod nje. Koliko sutra, ako Nataša nema neki zakazani termin.
Njoj je bilo malo čudno što Aleksandar zove baš u nedelju popodne, ali znala je da joj je ponedeljkom najmanja gužva i brzo su se dogovorili oko termina.

Sutradan je Aleksandar odveo Helenu u vrtić i nije joj spomenuo da će doći ranije po nju. Ena bi postala radoznala, odbila bi da ostane u vrtiću, bolje je ovako, razmišljao je dok je vozio ka svojoj bolnici.
Sa kolegom koji radi popodnevnu smenu dogovorio se da dođe malo ranije. Srećom, nije bila gužva tog prepodneva. Trudio se da se maksimalno posveti bolesnoj deci i da ne razmišlja o svojim problemima.
U dva sata, kada je došao kolega, žurno se pozdravio sa njim i uputio na drugi sprat na kome je bila smeštena ordinacija dečijeg psihologa.

Pozdravio se sa Natašom, prihvatio kafu i potom joj sve ispričao, što je moguće sažetije i jasnije.

-Dakle Aco, ja sada treba da pripremim Helenu da joj je majka živa i da bi volela da je vidi.
-Nataša, Helena zna da je mama otišla. Nikada joj nisam rekao da je umrla ili da nas je napustila. Samo je otišla.
-Dobro, dok ti nju dovedeš ja ću se ovde pripremiti. Koji sok voli Helena?
-Od breskve.
-Važi, vidimo se kasnije.

Helena se iznenadila kada je videla da je tata ranije došao. Otišli su zajedno u jednu piceriju i tamo je Aca naterao da malo jede. Rekao joj je da moraju i da idu kod jedne tete.

Videvši da ulaze u bolnicu, Helena se okrenula i plačnim glasom rekla “ Tata, mene ne boli zub, šta ćemo ovde“. Aleksandar joj je čvrsto obećao da ne idu kod zubara, da su njeni zubići zdravi i da ne idu kod tetka zube.

-Reci teta Nataši dobar dan, šta si se zbunila? Aleksandar je takođe bio zbunjen ponašanjem svoje kćerke.
-Dobar dan teta Nataša.
-Ti si Helena, zar ne?
-Kako vi znate kako se ja zovem?
-Tvoj tata mi je šapnuo. Sada ćemo ti i ja da se igramo i pričamo. O, evo i soka od breskve. Da li voliš taj sok?
-Obožavam.

Aleksandar je sedeo sa strane i sa strepnjom gledao i slušao kako se Nataša i Helena igraju i razgovaraju.

Nastaviće se