Strankinja


Dan je bio vedar, obasjan suncem, pravi prolećni. Sara nije primećivala sunce i nasmejane ljude koji su prolazili pored nje.
Upravo je izašla iz advokatske kancelarije svog brata od strica. Nakon dužeg istraživanja porodičnog stabla i kopanja po raznoraznim arhivama, Filip, njen brat joj je pokazao dokumenta koja neosporno potvrđuju činjenice da oboje potiču od nemačkih Jevreja naseljenih najpre u nekom manjem gradu u Nemačkoj.
Na pragu novog veka preci su otišli iz Nemačke. Jedna grana porodice danas se nalazi u Americi, u Njujorku, druga u Mađarskoj a treća, onoj kojoj pripadaju Filip i Sara najpre su došli u Vojvodinu kada se ona pripojila Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim su se napokon skrasili u Beogradu.

Sara je od malena postavljala pitanja babi i dedi, ocu i majci, ko su Jevreji i kako izgledaju. Otac i majka su slegali ramenima, baba se smejala a deda skrušeno saginjao glavu.

Danas ona zna da je kao mala naslućivala neku porodičnu tajnu o kojoj je razgovor bio zabranjena tema.

Sela je na prvu klupu, u blizini hrama Svetog Save. Morala je da se smiri. Bila je previše uzbuđena dok je čitala ta dokumenta. Popila je gutljaj Sprajta iz bočice kupljene u obližnjem kiosku. Zapalila je cigaretu i počela da plače.

Ko je ona? Koja je njena religija, šta je po nacionalnosti? Kome zapravo pripada? Srbima, Nemcima, Jevrejima? Zašto je obilazila sinagoge na putovanjima na koja su je vodili baba i deda? Kada su počeli da slave slavu? Zašto su promenili veru?

Sve do današnjeg dana, ona je odbacivala mogućnost da je neko drugi. Smatrala je sebe potomkom četvrte generacije Beograđana. Nije bila nešto posebno pobožna, ali volela je Božić, slavu, Uskrs.

Ona je sada strankinja u gradu svog rođenja. Osetila je bes prema pokojnoj babi, pokojnom dedi, pokojnom ocu. Ćutali su. Krili su. U stvari, da li je njen otac uopšte znao ovu tajnu? Da li greši dušu što je ljuta sada i na njega?

I majka sa kojom živi u jednoj kući na Dušanovcu, i ona je mešovite krvi. Ali ona bar to nije krila.

Uzela je mobilni iz male tašne. Pola deset. Kod brata je bila od osam ujutru. Kasnije je imao suđenja i klijente. Ah..još pola sata do razgovora za novi posao koji joj je preko bio potreban.

Ustala je i krenula laganim koracima ka autobuskoj stanici da čeka bus 31. Krenula je u neku budućnost, morala je da se resetuje i zaboravi na prošlost..

– Uvodni deo romana u nastajanju –

Advertisements

Da li ti bar malo nedostajem, deo br.2.


Kada je prošlo tih 48 sati, otišao sam u policiju. Tamo sam sreo tvoje-majku i sestru. Obe su plakale.  Zatim je sestra počela da viče „On je ubica“ pokazujući na mene. Inspektor iz PU Voždovac odgovorio je tvojoj sestri da ovo nije film, niti se snima serija. Uveo je prvo majku i sestru u svoju kancelariju. Posle nekih 45 minuta izašle su i onda sam ja ušao.

Ne, nismo se svađali poslednjih meseci i dana. Nismo se svađali ni te večeri. Otišao sam sa drugarima na pivo a ti si ostala da gledaš film. Po povratku smo vodili ljubav.

Ispovedao sam se totalnom strancu. U dogovoru sa tvojima i sa mnom, inspektor je prosledio tekst sa tvojom slikom medijima. 

Šerovao sam jedan isti tekst na sve društvene mreže. Tvoje ime je ubačeno i u Registar nestalih osoba.

***

Dani su prolazili. Nedelje. Niko se nije javio policiji, ni meni, ni tvojima. Bukvalno niko. 

Tvoja majka je svake nedelje išla u Crkvu i plaćala svešteniku da te spominje u molitvama i da ti da zdravlje i da moli Boga da te vrati. 

Ćutao sam povodom toga. Kako može Bog da te vrati ako te nije ni uzeo? 

Život mi se sveo na kuću, posao, telefoniranje policiji, prijateljima. Ulazio sam na sajtove i društvene mreže svakih pola sata, u nadi da će se javiti neko ko te je video.

****

Prestao sam da kontaktiram sa tvojom majkom i sestrom kada je prošlo sedam meseci od tvog nestanka. Policija je ispitala sve prijatelje, rođake, komšije, kolege sa posla. Tražili su te svuda. Onda su prestali.

***

Na godišnjicu tvog nestanka dobio sam imejl.

Ja sam. Zdrava sam i živa. Trenutno se nalazim na kruzeru, radim tu. Neću ti odati lokaciju. Ne želim da objašnjavam kada sam i kako otputovala. 

Dosadio mi je onaj život. Besparica, pa onda raskoš na odmorima, pa ponovo besparica i tako u krug. Dosadilo mi je da ti kuvam, mesim, perem čarape i veš. Dosadilo mi je da slušam majku koja vodi prazan život i sestru večito nezadovoljnu svojim životom.

Sve mi se smučilo. Morala sam da odem. Ne bih preživela da sam ostala. Eh, da, udala sam se u Norveškoj za jednog novinara koji piše putopise. I on je ovde sa mnom. Super zarađujemo. Obilazimo svet. Ne kuvam i ne pravim kolače. Planiramo da naručimo ketering kada se za tri meseca vratimo u Norvešku. Neke žene će nam srediti stan.

Podnesi zahtev za razvod, priloži ovaj mejl, a i ja ću u ambasadi overiti svoju izjavu. Oprosti mi, ukoliko možeš. Žao mi je što sam povredila tebe i svoju porodicu. Javiću se i sestri, da ne brinu više. 

Javi i policiji da si dobio imejl i neka ne ispituju radnike sa aerodroma. Niko im ništa neće reći. 

Zbogom. Želim ti da nađeš svoju sreću. 

PS. Da li ti bar malo nedostajem? „

Zapanjeno sam čitao imejl više puta. Zaplakao sam. Zatim počeo histerično da se smejem. 

Policiji sam javio i inspektor mi je rekao da su i oni dobili imejl.

****

Danas, šest godina kasnije, ponovo se ženim. Ovoga puta neću dobiti imejl sa onim PS. Da li ti bar malo nedostajem?

Ja sam njen PRAVI i ona je moja PRAVA.

A ti si prošlost koju ću zakopati onog trenutka kad u naručju budem držao svoju devojčicu…ili dečaka..pol još ne znamo.

KRAJ 

 

 

Da li ti bar malo nedostajem


Otišla si bez pozdrava. Iznenada.

Tog jutra sam se probudio i shvatio da te nema u krevetu. Pomislio sam da si možda već ustala, da kuvaš kafu ili da si otišla po vruće, sveže pecivo u obližnju pekaru.

U kuhinji te nije bilo. Nisi se vraćala ni iz pekare u kojoj si često kupovala đevrek sa semenkama suncokreta.

Uzalud sam te pozivao tvoj broj mobilnog. Bila si nedostupna. Tokom tog nedeljnog popodneva, zvao sam tvoju majku, a zatim i sestru. Ne, nisi bila kod njih.

Neosetno se dan pretvorio u noć. Na malom stočiću na kome su stajali kolači koje si nekoliko dana ranije napravila, sada je stajala i puna pepeljara. Razmišljao sam šta da radim.

Punoletna osoba može dobrovoljno da ode i ukoliko bi se posumnjalo da je nestala, nestanak se prijavljuje posle 48 sati. Zar treba da strepim i razmišljam još 24 sata?

Nisi otišla ni kod drugarica, i njih sam zvao. Nisi se vratila ni bivšem dečku. I njegov broj telefona sam pronašao.

Proveo sam besanu noć. Tražio sam tragove po stanu, samo jedan papirić na kome si napisala zašto me napuštaš. Ništa nisam pronašao.

U ormanu su i dalje stajale tvoje stvari. Nedostajali su samo jedna suknja, one bele pantalone koje si nedavno kupila, dve bluze. U kupatilu nije bilo tvoje četkice za zube i tvog parfema i dezodoransa.

Nijednu knjigu nisi ponela. Ni laptop. Sve je izgledalo kao da si otišla negde na kratko.

Te noći i narednog jutra nisam ni slutio da si otišla zauvek.

– Nastaviće se –

Sve naše reke, peti deo, Martin i Julijana


“ Odgovor na pitanje zašto smo raskinuli ne znam. Možda naša priča i nije završena.“ Posle tačke, Martin je još jednom pročitao celu priču i poslao je imejl na konkurs.

“ Nikada neću zaboraviti Martina. Povoda za raskid se ne sećam. Čini mi se da je raskid, po oboje, bio veoma bolan. Možda naša priča treba da ima srećan kraj.“

Julijana je pročitala priču i poslala je na konkurs.

Zatim su oboje nastavili sa svojim životima.

*

Dva meseca kasnije, Martin je u toku popodneva otvorio svoj inbox. Tu je zatekao imejl koji ga je pomalo zbunio. „ Poštovani-a, Online časopis „Književnost na prvom mestu“ Vas obaveštava da je konkurs za priču na temu „Sve naše reke“ završen. Vaša priča deli drugo mesto, zajedno sa još jednim učesnikom. Pozivamo Vas da dođete u prostorije našeg časopisa u roku od 5 dana od prijema ovog mejla kako biste preuzeli vaučer za putovanje na Srebrno jezero. Osvojili ste nagradu, sedam dana na Srebrnom jezeru, za Vas i još jednu osobu. Na putovanje odlazite zajedno sa učesnikom koji sa Vama deli drugo mesto na našem konkursu. Molimo da se po prijemu meja javite na broj…radi detaljnih dogovora vezanih za nagradu. „

Sa kim mogu da otputujem? Zašto mora taj neko nepoznat da putuje sa mnom i sa tim nekim koga ja odaberem? Ništa ne razumem. Martin je postavljao samom sebi pitanja na koja nije imao odgovore. Odlučio je da pozove broj dobijen u mejlu.

*

Julijana je celog dana radila i tek popodne je otvorila inbox svoje imejl adrese. Dočekao ju je mejl: “ Poštovani-a, Online časopis „Književnost na prvom mestu“ Vas obaveštava da je konkurs za priču na temu „Sve naše reke“ završen. Vaša priča deli drugo mesto, zajedno sa još jednim učesnikom. Pozivamo Vas da dođete u prostorije našeg časopisa u roku od 5 dana od prijema ovog mejla kako biste preuzeli vaučer za putovanje na Srebrno jezero. Osvojili ste nagradu, sedam dana na Srebrnom jezeru, za Vas i još jednu osobu. Na putovanje odlazite zajedno sa učesnikom koji sa Vama deli drugo mesto na našem konkursu. Molimo da se po prijemu meja javite na broj…radi detaljnih dogovora vezanih za nagradu. „

Šta ovo znači? Kako to da delim drugo mesto sa još nekim? I s kim bih mogla da putujem, kada? Julijana je pozvala broj iz mejla ali je trenutno bio zauzet. Dobro, pozvaću kasnije i videću šta će mi reći.

*

Julijana je odlučila da ode po vaučer u sredu u 14 časova. Saznala je da će u isto vreme tamo biti i osoba sa kojom deli drugo mesto na konkursu. Bila je radoznala.

*

Julijana je došla do jedne stare zgrade u centru grada. Pozvonila je na interfon i u prizemlju je videla da na vratima jednog stana stoji papir na kome je štampanim slovima latinice pisalo „Redakcija časopisa Književnost na prvom mestu“. Odakle ovima novac za bogate nagrade i zakup prostorija u centru, pomislila je i onda pokucala na vrata.

Otvorila joj je jedna mlada devojka, brineta i pozvala je da sačeka u prijemnoj sobi. Ušla je i zatim iznenađeno uzviknula

“ Martine, otkud ti ovde? Šta je ovo, neka skrivena kamera? „

Martin je zapanjeno posmatrao svoju bivšu devojku, Julijanu. Osmeh je ostao isti. Samo je punija nego pre toliko godina.

“ To bih i ja tebe trebao da pitam. Julijana..ne razumem. Ja sam osvojio drugu nagradu na konkursu za priču i čekam osobu koja sa mnom deli to drugo mesto.“

“ Martine, ja sam ta osoba.“

Oboje su počeli neobuzdano da se smeju a brineta ih je zbunjeno gledala.

*

Sedam dana boravka u novom hotelu na Srebrnom jezeru bilo je dovoljno da obnove svoje uspomene. Zaključili su da nisu zvanično raskinuli, da se to dogodilo onog dana kada je Julijana otputovala na usavršavanje u Veliku Britaniju.

Saznali su puno jedno o drugome. Martin je radio u jednom Institutu za ekologiju, u sektoru za očuvanje naših reka i jezera.

Julijana je radila kao prevodilac i često je birala da prevodi knjige čija se radnja odvijala na moru ili na nekoj reci.

*

Po povratku u grad, nastavili su da se čuju i viđaju. Prijateljstvo koje je obnovljeno na Srebrnom jezeru, ponovo se pretvorilo u ljubav.

Danas njih dvoje žive u gradu, rade svoje poslove. Usvojili su malog dečaka. Vikende i odmore provode u kući koja se nalazi van grada…u blizini jedne reke…

KRAJ

Sve naše reke, četvrti deo, Julijana


Julijana je prestala da kuca. Kliknula je na SAVE i onda pogledala na sat. Mogla bih još malo da prevodim, razmišljala je u sebi. Ponovo se vratila poslu i posle pola prevedene stranice shvatila je da joj misli lutaju.

Kako je dalje tekla moja priča sa Martinom? Mačak žućkaste boje koji je sedeo u fotelji preko puta njenog radnog stola je frknuo. Nasmejala se. Glasno je postavila pitanje, glasno izgovorila Martinovo ime posle toliko godina.

*

Saška i ona su se vratile kasno te noći. Smejale su se i pričale o Martinu.

-Pozvaće te, cenim najviše za dva do tri dana!

-Saška, nisam mu dala broj.

-Tražiće ga od Markovog brata.

-Bio je to samo flert.

-Nije bio, videćeš.

I zaista, posle par dana Marko je pozvao i pitao da li može da prosledi njen broj telefona bratu a ovaj Martinu. Odgovorila je potvrdno.

Dan kasnije, kada se vratila sa fakulteta telefon je zazvonio. Javila se i čula jedno kulturno „Dobar dan..“ i odmah je nabacila osmeh na lice.

Samouverenim glasom je rekla Martinu da je to ona i razgovarala je kao da se znaju dugi niz godina. Sve vreme se smeškala jer je on bio zbunjen i pomalo je mucao.

Dogovorili su se da izađu i da šetaju pored Ušća. Rekla mu je da voli reke i da voli šetnje.

Spontano su postali par. Njoj se dopala njegova minđušica u uhu, ozbiljnost ali i spremnost na šalu. Martin je priznao da se njemu dopadaju njene štreberske naočare, ali i celokupna njena pojava.

Znala je da nema svoj auto i da ga pozajmljuje kako bi njoj udovoljio. Pravili su izlete po gradovima i manjim mestima u kojima su se nalazile reke. Šetali bi.

Pored reka i šetnji, ona je volela i fotografiju. Slikala je prirodu oko njih, i jednom je zamolila nekog prolaznika da ih slika.

*

Da, naša veza je bila lepa. Julijana se vratila u stvarnost i mazila je mačka koji joj se udobno smestio u krilo.

Zašto smo onda raskinuli, upitala se i uzdahnula.

-Nastaviće se

Sve naše reke, treći deo, Martin


Odlutavši u prošlost, Martin je zadremao. Iznenada se trgao i shvatio da mu je hladno. Septembarsko vreme umelo je da zavara ljude. Vazduh je tog kasnog popodneva bio oštar, a samo nekoliko sati ranije, sunce je pržilo.

Martin je zatvorio prozor, zapalio cigaretu, a onda ponovo seo za svoj radni sto.

Reke su bile okidač za moj flachback u prošlost. Julijana ili Juca kako sam je zvao, volela je šetnje pored reka…razmišljao je Martin dok je kucao naredne redove svoje priče.

Posle te rođendanske žurke na kojoj je upoznao Jucu, tražio je njen broj telefona od svog drugara. Ovaj je opet morao da traži broj od brata i da objašnjava zašto mu je potreban taj broj.

Istog popodneva kada je dobio broj telefona, Martin je sa svog starinskog crnog telefona pozvao Jucu.

– Dobar dan, ovde Martin. Da li mogu da razgovaram sa Julijanom? Kulturno se predstavio.

– Ja sam..MartinE..mi smo pre neko veče igrali na žurci, zar ne?

– Da, ja sam taj koji je plesao sa tobom. Nadam se da ne smetam.

– Ne, zašto bi smetao? Kako si?

– Dobro sam. Hteo bih..ako možeš…ako želiš.. vrteo je glavom svestan da muca.

– Reci Martine, želeo bih da izađemo na kafu, piće? Julijanin glas je odavao osobu koja je sigurna u sebe.

– Da, bilo bi sasvim u redu da popijemo negde kafu.

– Martine, mogu u petak. Šta misliš o nekom kafiću u blizini Ušća..

– Zaista voliš reke, a ne samo onu Delčinu pesmu?

– Volim reke i volim šetnje.

***

Popili su kafu u blizini Ušća. Šetali su. Razgovarali o svemu. Muzika, književnost, fakultet bile su prve teme.

Nekoliko dana kasnije, šetali su na Adi. Tada je Martin prvi put poljubio. Taj poljubac je označio početak njihove veze.

Volela je moju dugu kosu koju sam posle ošišao. I ta frizura joj se svidela. A meni, šta se meni dopalo na njoj? Ponovo se vratio u stvarnost.

Zavoleo sam njenu hrabrost. Njen običan izgled koji je opet ma kako bio običan, odvajao od nekih devojaka koje sam, do tada, imao.

Čak su mi se dopadale njene naočare koje je morala da nosi, jer je noću do kasno štreberski učila.

***

Pozajmio je od starijeg brata auto kako bi njime obišli sva jezera i reke u Srbiji. Odvajao je svaki dinar za ta vikend putovanja.

Pravila je snimke svojim starim Kanon fotoaparatom. Slikala je njega, reku, cveće pored koga bi prolazili. Tražila je od prolaznika da ih slikaju zajedno.

Volela je pored reka, fakulteta, pisanja i fotografije.

Zašto smo onda raskinuli, Martin je trljao oči pokušavajući da se seti.

-Nastaviće se –

Sve naše reke, drugi deo, Julijana


Julijana je pogledala na sat. Tri puna sata je prevodila knjigu za jednu izdavačku kuću. Odlučila je da malo odmori.

Protrljala je umorne oči i logovala se na Fejsbuk. Odsutno je skrolovala objave svojih prijatelja i poznanika. S vremena na vreme je lajkovala poneku objavu.

Onda joj je pažnju privukla objava portala „Književnost na prvom mestu“.

Online časopis „Književnost na prvom mestu“ raspisuje konkurs za najbolji prozni rad sa temom „Sve naše reke“. Učesnici moraju…“

Zanimljiva je tema, ali na nju će stizati tekstovi srednjoškolaca najverovatnije, pomislila je Julijana.

Ali reke..sve naše reke, ponovila je u sebi. Zamislila se i onda setila.

Martin. Njena prva velika ljubav. Četiri godine su proveli zajedno. Kada je to bilo? Pre 15, 16 ili 17 godina?

Sa Saškom, svojom tadašnjom najboljom drugaricom došla je na rođendansku žurku kod Marka, njihovog kolege sa posla.

Marko je sa Saškom i sa njom radio u časopisu za mlade „Mladost, radost“. Njih dve su prevodile tekstove sa engleskog a Marko je radio kao grafički dizajner.

DJ Arsa, drug Markovog brata celo veče je puštao popularne rock i punk hitove. Julijana je odlučila da se opusti posle naporne nedelje i igrala je gotovo bez prestanka.

U jednom trenutku muzika je stala i ona je sela do Saške. Maramicom je obrisala lice, a zatim zapalila cigaretu. Bila je žedna i popila je gutalj, dva konjaka sa koka-kolom i pomislila je kako joj to nije dovoljno. Osmehnula se Saški i zamolila je da od domaćina žurke uzme bokal hladne vode. Konjak i koka-kola ne gase žeđ.

Tada je Arsa pustio prvu, iz serije pesama domaćica laganica. Prostorijom punom dima začuo se glas Delče, pevača grupe „U škripcu“.

Sa suprotnog kraja velike sobe prišao je nepoznati mladić i upitao je da li je za ples.

„Ja sam Martin. Da li bi želela da plešeš sa mnom?“ Pogledala ga je i odmah shvatila da je par godina stariji od celog njihovog društva.

“ Ne poznajemo se.“ Odlučnim glasom je rekla.

“ Upravo sam ti saopštio svoje ime. To je dovoljno.“

Još jednom ga je pogledala i ustala da pleše sa njim uz pesmu „Siđi do reke“.

Rekla mu je i svoje ime kada je upitao kako se zove.

Pesmu je Arsa pustio po drugi put. U sobi su još samo dva para igrala sa njima.

Gledala je visokog, crnokosog mladića sa minđušom u uhu i tada nije ni slutila da će on biti ljubav njenog života.

– Nastaviće se –