Svadba


Kada se ljubav kruniše brakom, tada u većini slučajeva sledi svadbeno veselje. Retki su parovi koji ne prave svadbeno veselje.

U selima još postoje običaji: mlada se simbolično „kupuje“, kad se obavi „kupovina“ dever izvodi mladu i puca, zatim „vojvoda“-sestrin muž pogađa jabuku. Pri povratku iz opštine i crkve svadbena povorka se vraća drugim putem, ne onim kojim su išli u opštinu i crkvu. Mladu dočekuje svekrva, pruža joj bebu ili neko malo dete, što znači da i svom sinu i snaji želi da uskoro postanu roditelji. Mlada preskače korito, baca pirinač preko kuće..zatim slede običaji „darivanja“ mlade koji su se još zadržali u nekim selima, ali i u prigradskim naseljima Beograda.

Ove običaje pišem onako kako ih se sećam, možda sam negde pogrešila. Išla sam na svadbe u kojima su se poštovali ti običaji nastali davno.

U gradu, konkretno u Beogradu, postoji kolektivno venčanje ispred Skupštine grada i održava se tokom maja. Matičar dolazi iz gradske opštine Stari grad.

Oni koji žele samostalno venčanje, bez prisustva drugih mladih bračnih parova, prave u velikom broju svadbu u restoranu.

Mlada po izlasku iz opštine baca bidermajer i za devojku koja uhvati bidermajer veruje se da će se sledeća udati.

Pored restorana mladenci biraju i neobična mesta za venčanje: u balonu, u avionu, na malom brodiću..Matičari izlaze u susret tim željama ali je takvo venčanje skuplje od onog standardnog, u opštini.

Na svadbama se drže govori uz čašu vina, obično govore drže mladin otac ili svekar i kumovi.

Slušaju se uglavnom narodnjaci. Dolaze i trubači. Neki mladi bračni parovi svadbeno veselje prave uz domaću i stranu rock i pop muziku.

Sečenje svadbene, „mladenačke“ torte je poseban ritual.Oko mladenaca se okupljaju njihovi najbliži i kumovi obavezno, prve parčiće te torte dobijaju mlada, mladoženja, njihovi najbliži pa tek onda ostali svatovi.

Posle svadbe mladenci odlaze na bračno putovanje.

Nažalost, poslednjih godina retko idem na svadbe. Volim da gledam i venčanje u opštini i u crkvi. Dopada mi se i taj običaj „kupovine mlade“. Jedino ne volim narodnjake na svadbi i znojave, crvenih obraza tetke, ujne i strine kako igraju kolo.

Maštala sam o svom venčanju. Venčanica, ne preduga, boje šampanjca..kumovi i najbliži..opština, crkva..Skadarlija..

Ko zna, možda mi se to maštanje ostvari.

Advertisements

Strankinja


Dan je bio vedar, obasjan suncem, pravi prolećni. Sara nije primećivala sunce i nasmejane ljude koji su prolazili pored nje.
Upravo je izašla iz advokatske kancelarije svog brata od strica. Nakon dužeg istraživanja porodičnog stabla i kopanja po raznoraznim arhivama, Filip, njen brat joj je pokazao dokumenta koja neosporno potvrđuju činjenice da oboje potiču od nemačkih Jevreja naseljenih najpre u nekom manjem gradu u Nemačkoj.
Na pragu novog veka preci su otišli iz Nemačke. Jedna grana porodice danas se nalazi u Americi, u Njujorku, druga u Mađarskoj a treća, onoj kojoj pripadaju Filip i Sara najpre su došli u Vojvodinu kada se ona pripojila Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim su se napokon skrasili u Beogradu.

Sara je od malena postavljala pitanja babi i dedi, ocu i majci, ko su Jevreji i kako izgledaju. Otac i majka su slegali ramenima, baba se smejala a deda skrušeno saginjao glavu.

Danas ona zna da je kao mala naslućivala neku porodičnu tajnu o kojoj je razgovor bio zabranjena tema.

Sela je na prvu klupu, u blizini hrama Svetog Save. Morala je da se smiri. Bila je previše uzbuđena dok je čitala ta dokumenta. Popila je gutljaj Sprajta iz bočice kupljene u obližnjem kiosku. Zapalila je cigaretu i počela da plače.

Ko je ona? Koja je njena religija, šta je po nacionalnosti? Kome zapravo pripada? Srbima, Nemcima, Jevrejima? Zašto je obilazila sinagoge na putovanjima na koja su je vodili baba i deda? Kada su počeli da slave slavu? Zašto su promenili veru?

Sve do današnjeg dana, ona je odbacivala mogućnost da je neko drugi. Smatrala je sebe potomkom četvrte generacije Beograđana. Nije bila nešto posebno pobožna, ali volela je Božić, slavu, Uskrs.

Ona je sada strankinja u gradu svog rođenja. Osetila je bes prema pokojnoj babi, pokojnom dedi, pokojnom ocu. Ćutali su. Krili su. U stvari, da li je njen otac uopšte znao ovu tajnu? Da li greši dušu što je ljuta sada i na njega?

I majka sa kojom živi u jednoj kući na Dušanovcu, i ona je mešovite krvi. Ali ona bar to nije krila.

Uzela je mobilni iz male tašne. Pola deset. Kod brata je bila od osam ujutru. Kasnije je imao suđenja i klijente. Ah..još pola sata do razgovora za novi posao koji joj je preko bio potreban.

Ustala je i krenula laganim koracima ka autobuskoj stanici da čeka bus 31. Krenula je u neku budućnost, morala je da se resetuje i zaboravi na prošlost..

– Uvodni deo romana u nastajanju –

Mladi i neafirmisani pisci


Napomena: Moj blog i Fejs prijatelj Shonery jedan je od retkih mladih pisaca koji ne spada u grupaciju ljudi o kojima će biti reči u ovom tekstu.

– Mladi i neafirmisani pisci –
ili kad se bes i tuga još nisu stišali u tebi

Posvetila sam dosta tekstova mladim i neafirmisanim piscima. Radila sam sa nekima od njih intervjue, pisala o teškoćama koje imaju prilikom objavljivanja svojih knjiga..apelovala sam da izdavačke kuće obrate pažnju na njih, na nove nade srpske književne scene.

Danas ću o pojedincima pisati na malo drugačiji način. Svako od nas ima svoje lice i svoje naličje, i neafirmisani pisci takođe.

Postoje pisci koji su objavili dve, tri knjige. Reklamiraju se na društvenim mrežama i održali su jednu, dve promocije. Njihovo ime i prezime na koricama romana dalo im je za pravo da se uobraze..ili da pokažu svoj pravi karakter.

Oni su sada važni ljudi. „POZNATI“. Ponašaju se kao da su dobili Nobelovu nagradu za književnost.

Oni danas poznaju samo one koji su im, besplatno ili uz minimalnu cenu, pomogli da objave te knjige. Za ostale više ne mare. Nisu im potrebni.

Kao gospa Fema iz Sterijine drame-komedije, oni su se uzdigli iznad onih sa kojima su bili do juče. Zaboravili su sve one koji su im davali vetar u leđa.

Njihovi romani koštaju skoro isto kao što koštaju romani poznatih i priznatih pisaca. Za razliku od pravih, poznatih i priznatih pisaca, oni nemaju vremena da komuniciraju sa svojom publikom stečenom na društvenim mrežama.

Tužna sam i besna. Zašto? Tužna sam jer ne mogu da verujem da nekoga može u potpunosti da promeni komadić slave. Besna sam na samu sebe što sam bila očarana i što sam verovala pogrešnim ljudima.

Kao klinka mislila sam da su mi neki ljudi dobri poznanici. Naivno sam delila sa njima deliće svog života. Naučila sam lekciju za sva vremena.

Grešim i što im posvećujem ove redove, ali prstići sami lete po tastaturi. I sada neću da spominjem još neke anonimuse koji misle da su važni, snažni, prelepi, fantastični.

Brisala sam iz svog života kao što ovim tekstom stavljam tačku i kada su nepoznati, neafirmisani pisci u pitanju.

A vi, čitaoci, posetioci, gosti, voajeri…razmislite koga imate u svom okruženju i nemojte previše verovati ljudima. Iznenade vas negativno, kada se najmanje nadate…

Da li ti bar malo nedostajem, deo br.2.


Kada je prošlo tih 48 sati, otišao sam u policiju. Tamo sam sreo tvoje-majku i sestru. Obe su plakale.  Zatim je sestra počela da viče „On je ubica“ pokazujući na mene. Inspektor iz PU Voždovac odgovorio je tvojoj sestri da ovo nije film, niti se snima serija. Uveo je prvo majku i sestru u svoju kancelariju. Posle nekih 45 minuta izašle su i onda sam ja ušao.

Ne, nismo se svađali poslednjih meseci i dana. Nismo se svađali ni te večeri. Otišao sam sa drugarima na pivo a ti si ostala da gledaš film. Po povratku smo vodili ljubav.

Ispovedao sam se totalnom strancu. U dogovoru sa tvojima i sa mnom, inspektor je prosledio tekst sa tvojom slikom medijima. 

Šerovao sam jedan isti tekst na sve društvene mreže. Tvoje ime je ubačeno i u Registar nestalih osoba.

***

Dani su prolazili. Nedelje. Niko se nije javio policiji, ni meni, ni tvojima. Bukvalno niko. 

Tvoja majka je svake nedelje išla u Crkvu i plaćala svešteniku da te spominje u molitvama i da ti da zdravlje i da moli Boga da te vrati. 

Ćutao sam povodom toga. Kako može Bog da te vrati ako te nije ni uzeo? 

Život mi se sveo na kuću, posao, telefoniranje policiji, prijateljima. Ulazio sam na sajtove i društvene mreže svakih pola sata, u nadi da će se javiti neko ko te je video.

****

Prestao sam da kontaktiram sa tvojom majkom i sestrom kada je prošlo sedam meseci od tvog nestanka. Policija je ispitala sve prijatelje, rođake, komšije, kolege sa posla. Tražili su te svuda. Onda su prestali.

***

Na godišnjicu tvog nestanka dobio sam imejl.

Ja sam. Zdrava sam i živa. Trenutno se nalazim na kruzeru, radim tu. Neću ti odati lokaciju. Ne želim da objašnjavam kada sam i kako otputovala. 

Dosadio mi je onaj život. Besparica, pa onda raskoš na odmorima, pa ponovo besparica i tako u krug. Dosadilo mi je da ti kuvam, mesim, perem čarape i veš. Dosadilo mi je da slušam majku koja vodi prazan život i sestru večito nezadovoljnu svojim životom.

Sve mi se smučilo. Morala sam da odem. Ne bih preživela da sam ostala. Eh, da, udala sam se u Norveškoj za jednog novinara koji piše putopise. I on je ovde sa mnom. Super zarađujemo. Obilazimo svet. Ne kuvam i ne pravim kolače. Planiramo da naručimo ketering kada se za tri meseca vratimo u Norvešku. Neke žene će nam srediti stan.

Podnesi zahtev za razvod, priloži ovaj mejl, a i ja ću u ambasadi overiti svoju izjavu. Oprosti mi, ukoliko možeš. Žao mi je što sam povredila tebe i svoju porodicu. Javiću se i sestri, da ne brinu više. 

Javi i policiji da si dobio imejl i neka ne ispituju radnike sa aerodroma. Niko im ništa neće reći. 

Zbogom. Želim ti da nađeš svoju sreću. 

PS. Da li ti bar malo nedostajem? „

Zapanjeno sam čitao imejl više puta. Zaplakao sam. Zatim počeo histerično da se smejem. 

Policiji sam javio i inspektor mi je rekao da su i oni dobili imejl.

****

Danas, šest godina kasnije, ponovo se ženim. Ovoga puta neću dobiti imejl sa onim PS. Da li ti bar malo nedostajem?

Ja sam njen PRAVI i ona je moja PRAVA.

A ti si prošlost koju ću zakopati onog trenutka kad u naručju budem držao svoju devojčicu…ili dečaka..pol još ne znamo.

KRAJ 

 

 

Da li ti bar malo nedostajem


Otišla si bez pozdrava. Iznenada.

Tog jutra sam se probudio i shvatio da te nema u krevetu. Pomislio sam da si možda već ustala, da kuvaš kafu ili da si otišla po vruće, sveže pecivo u obližnju pekaru.

U kuhinji te nije bilo. Nisi se vraćala ni iz pekare u kojoj si često kupovala đevrek sa semenkama suncokreta.

Uzalud sam te pozivao tvoj broj mobilnog. Bila si nedostupna. Tokom tog nedeljnog popodneva, zvao sam tvoju majku, a zatim i sestru. Ne, nisi bila kod njih.

Neosetno se dan pretvorio u noć. Na malom stočiću na kome su stajali kolači koje si nekoliko dana ranije napravila, sada je stajala i puna pepeljara. Razmišljao sam šta da radim.

Punoletna osoba može dobrovoljno da ode i ukoliko bi se posumnjalo da je nestala, nestanak se prijavljuje posle 48 sati. Zar treba da strepim i razmišljam još 24 sata?

Nisi otišla ni kod drugarica, i njih sam zvao. Nisi se vratila ni bivšem dečku. I njegov broj telefona sam pronašao.

Proveo sam besanu noć. Tražio sam tragove po stanu, samo jedan papirić na kome si napisala zašto me napuštaš. Ništa nisam pronašao.

U ormanu su i dalje stajale tvoje stvari. Nedostajali su samo jedna suknja, one bele pantalone koje si nedavno kupila, dve bluze. U kupatilu nije bilo tvoje četkice za zube i tvog parfema i dezodoransa.

Nijednu knjigu nisi ponela. Ni laptop. Sve je izgledalo kao da si otišla negde na kratko.

Te noći i narednog jutra nisam ni slutio da si otišla zauvek.

– Nastaviće se –

Seansa br.X


„Ponoć već je prošla, vreme da se spije..“ odjekuju mi reči Štulićeve obrade pesme „Mito bekrijo“.

Dok kucam ove redove nastupila je ponoć. Kažu da nije dobro objavljivati blog tekstove kasno uveče ili rano ujutru, a ja ne marim za ta pravila.

Kad bolje razmislim nikada nisam mnogo marila za neka pravila, iako sam često o sebi slušala da sam „legalista“ i da sve radim po PS-u.

Ovo je još jedna ponoćna seansa, poznata na ovom blogu. Pita me moje drugo JA zašto ne pišem ovde. Gde je nestala inspiracija za kratke priče ili mini novele?

Da li ti to više ne čitaš pa nemaš bogat rečnik, zanima moje drugo JA.

Oh..drago moje JA drugo, čitam i uživam u čitanju, ali to ne znači automatski da imam i nove ideje za pisanje, ili da mi se rečnik osiromašio.

Ne volim da kopiram druge. Mislim da to gotovo nikad ne radim.

Da bi blog bio uspešan ( sada već filozofiram ) moraš da budeš sasvim svoj. Treba da izbegavaš opšta mesta koliko možeš. Da izgradiš svoj stil, po kome ćeš postati poznat.

– Uh, šta ti sve napisa!- buni se drugo JA.

– Samo odgovaram na pitanja. Nego, da li je ovo tvoja ili ipak moja seansa?

– Ti ćutiš, a onda filozofiraš, i skoro da ne tražiš pomoć. Hajde da pitam konkretno: šta se dešava sa tobom ovih dana?

– Tužna sam i prazna. Osećam strah i krivicu.

– Vratila ti se depra. Zašto?

– I ja bih volela to da znam. Možda se nije vratila, možda sam loše raspoložena samo ovih par dana. Verovatno ću biti okej uskoro.

– I, šta ću ti onda ja?

– Potrebno mi je da nekome kažem šta mi fali.

– Rekla si. Napisala si. Da li je sada bolje?

– Jeste.

– Dobro, nemoj da me uznemiravaš neko vreme, kad hoćeš ovako kratke seanse.

– Znam, ti voliš duže seanse. I da budeš u pravu.

– Eto, sve znaš, kao matora.

– Znam. Odoh sada. Red je da nastavim čitanje.

– Ako, ako, samo čitaj, da obogatiš rečnik.

-Ali..ja već imam bogat rečnik.

– Nemaš!

– Imam!

– Ajd sad do ujutru da se ovako nadmudrujemo 🙂

– Nećemo. Laku noć!

– Laku noć!